Здравко Боровница за РТС: Хтео на море - завршио у Звезди, умало потпис за Партизан и Бајерн

Почетком 1982, са две узастопне титуле, представници Бајерна из Минхена долазе на "Маракану". Не због Пижона или Савића, већ због поузданог дефанзивца - Здравка Боровнице. Југословенске новине су наводиле цифру од 500.000 немачких марака за "икс-фактора" црвено-белих.

"Његова помоћ користила би нам и у следећој сезони. Међутим, нећемо га задржавати. Добио је повољну понуду, играти у прваку Западне Немачке је част за свакога, тако и Боровници", гласила је изјава тадашњег директора Црвене звезде Драгана Џајића, који је, поређења ради, прелазак будуће "Звездине звезде" Владимира Петровића Пижона у Арсенал договорио за 750.000 фунти.

Пут Бајернових изасланика био је узалудан.

"У јануарском прелазном року клуб ме није пустио, иако је било више понуда. Дошли су људи из Бајерна да ме гледају. Фактички сам потписао. Послали су и понуду. И не пусте ме. Извршни одбор изгласа 8:2 да не идем, јер немају замену за мене. Џајић као директор и Станковић као тренер нису могли ништа. Одлучивали су неки фотељаши који никад нису шутнули лопту", присећа се Здравко Боровница у разговору за РТС и показује исечак из новина у просторијама ветерана на стадиону "Рајко Митић".

Пре чувене генерације из Барија, прво велико финале за клуб из Љутице Богдана било је у Купу Уефе 1979, где је Борусија Менхенгладбах била успешнија у тесном двомечу са укупних 2:1. Лидер те генерације био је Владимир Петровић Пижон, ударни нападач Душан Савић, атракција Милош Шестић, али је међу јунацима из сенке био Здравко Боровница.

"Швајцарски нож" од босанског челика за шест година на "Маракани" прошао је пут од прекобројног до неизоставног, користећи своју поливалентност, професионализам и интелигенцију да максимално одговори сваком задатку. Навијачи Звезде га највише памте по две епизоде. Прва је везана за два поготка у победи 4:1 над Динамом из Берлина у првом колу Купа Уефе, после пораза 5:2 у гостима, чиме је спречена брза елиминација.

Две сезоне касније је тузланској Слободи пет пута затресао мрежу у првенственом тријумфу 9:1.

Црвена звезда је крунисала 80. годину од оснивања дуплом круном и новим учешћем у Лиги шампиона. Пребогату историју најчувенијег клуба у региону бивше СФРЈ обележили су не само асови сврстани у "Звездине звезде", већ и играчи улоге — спремни да за црвено-бели дрес дају све што имају и знају, и истрпе велике напоре зарад успеха.

Велика посета, а џепови недовољно пуни

Доказ да је југословенска фудбалска лига била међу најјачима у Европи јесте и прича о несуђеном преласку поузданог либера Црвене звезде ни мање-ни више него у Бајерн. Нарочито кад се узме у обзир да је излазак у иностранство био могућ са 28 година и ограничен број странаца пре "Босмановог правила".

"Сад се мењају екипе на две године. Некад си имао јаку екипу на окупу шест-седам година, па искочи пар играча. Проблем је тада био и у Европи, са само два странца по екипи. Боњек и Платини дођу у Јувентус и то је то за наредних пет година. Зато су наши одлични играчи ишли по слабијим лигама са већим новцем", присећа се човек са 124 званична меча у црвено-белом дресу и стрелац 18 голова.

Комунистичка доктрина једнакости односила се и на плате у редовима црвено-белих. Плате нису биле велике, а једина прилика за зараду била је од премија и дневница на турнејама.

"У паузи између сезона смо штедели и развлачили премије, услед скромних плата. Добијеш топли оброк, а за остало се сам сналазиш. Био је и јак тим са 30 играча, па мораш и да се избориш. Правило је да се не мења екипа која добија. Ако нешто погрешиш, она си склоњен да се опаметиш и чекаш пораз да се вратиш", појашњава Здравко.

Звучи незамисливо за данашње услове, али је клуб живео искључиво од посета. То није донело бољитак играчима.

"Звезди није био потребан спонзор. Зарађивало се од продаје карата. Против малих клубова је долазило по 30.000 људи, а, рецимо, од 100.000 људи на финалу Купа Уефа сав новац иде у клуб. И онда изгубимо финале и ништа од премија", прича Боровница.

Наково, Милан Галић и замало Партизан

Навикавање на борбу и тешке услове није било ново за Здравка. Процес колонизације Војводине довео је породицу Боровница из Босанског Грахова 1946. у Наково, село крај Кикинде, надомак румунске границе. Одрастао је у сиротињи, уз осталу децу досељеника с подручја Лике, Далмације и Босне. Здравко је брзо прошао стандардни пут - од уличне прашине до првог тима локалног Полета. Са 19 година већ почиње борба за овог нападача.

Кључну улогу у преласку у Пролетер из Зрењанина имао је легендарни југословенски ас и икона Партизана - Милан Галић.

"Све је имао. Феноменалан играч, људина, али - алкохол га је морио. Долазио је по мене, а није ни знао ко сам. Београдске таблице усред бела дана испред куће. Гале и возач са мојим оцем, који је одмах пристао. Одем за Зрењанин. Једне ноћи упадају ми у собу тренер из Накова и брат и врате ме назад у село, јер је Кикинда већ спремила новац да ме 'преотме'. Опет Гале долази, пита што ме нема на тренингу. Ја ћутим, клинац. Наредио је да се одмах вратим у Зрењанин и потпишем уговор", испричао је Здравко, који се начекао дебија у Другој лиги СФРЈ.

"Због кашњења са потписом, забрана четири кола током којих је Пролетер играо 0:0 код куће и губио 2:0 у гостима. Галић каже за новине како 'немамо гол-играча и чека се Боровница‘. Долази Леотар, трећи тим на табели. Ушао сам у другом полувремену и дао три гола. Носили ме на раменима. Завршио сам са 15 голова на 13 утакмица", прича Боровница.

За само шест месеци букнуо је на фудбалској мапи и привукао пажњу "вечитих". Уместо летовања са кумом, поново се нашао пред животном одлуком, потез који је утицао и на самог Галића.

"Спремао сам се за море. Пред кућу ми долази агент у намери да ме одведе у Звезду. Рекао сам му: 'Каква Звезда, кад се вратим с мора, па да видимо'. А у управи Пролетера све сами 'Гробари'. Гале је говорио својима из Партизана да још нисам школован играч и да сачекају још пола године, док не оду Бјековић и Вукотић, па да имам сигурно место. Звезда ме узме, а Пролетер не да исписницу. Развуче се на 15 дана. Од мора - ништа", прича Здравко и пребацује се на сусрет са Галићем на Маракани.

"Био сам у ресторану на стадиону, кад - ето Галета. Излетим да ме не види. Нађе ме на улици и пита шта ћу овде. 'Шефе, ја знам шта ћу овде, али не знам шта ћеш ти?' Пружи ми руку и честита. Потом напусти тренерски посао и нађе ангажман у Савезу. Критиковали су га у Партизану, у Пролетеру је била лоша ситуација и повукао се", запечатио је ово поглавље становник Накова, у ком је у то доба, како тврди, 60 посто навијало за Партизан, 35 посто за Звезду. Додаје да је тада био потпуно неутралан навијач, те да би заиграо за оног ко први дође.

Потпис у Аустралији кад се није ни помишљало

Почетак за 22-годишњег новајлију са четворогодишњим уговором био је изузетно тежак. Никако да се наметне код Гојка Зеца, а притом црвено-бели гомилају конкуренцију на нападачким позицијама. Подстанарски живот у стану четворочлане породице у Блоку 45, мала плата и још мања минутажа само су поспешивали пад самопоуздања.

Током турнеје у Аустралији 1977, Боровница постаје изузетак који не потврђује правило. Одиграо је меч за инострани клуб, а да није имао дозвољену старосну границу за ангажман ван СФРЈ. Ради се о непознатом клубу југословенских миграната - Футскреј Џаст (Footscray J.U.S.T. - Jugoslav United Soccer Team).

"Имали су право да потпишу два играча током сезоне. Пошто се Џаст борио за опстанак, питали су Зеца за два играча као помоћ. Била је потребна дозвола председништва. Послат је захтев и после већања, под аргументом да је реч о српском клубу - добили су дозволу. Све се одиграло за два дана. Са дописом су људи из Џаста дошли код Зеца и тражили два играча: везног и центарфора. Никитовић и ја. У првом мечу дам два гола за 2:0. Крећу да ме грле, љубе... У свлачионици ми уруче шешир пун новца. Ношен је кроз публику, која је убацивала новац да ме часте. Било је ту 3.000-4.000$, поделио сам са Никитовићем", каже Боровница.

Турнеје по Аустралији остале су му у лепом сећању.

"Припреме су нас коштале 100.000$, а добијали смо по 200.000$. И све бесплатно. Бесплатан пут, премије по 500$. Највећи проблем била је разлика у годишњим добима, па смо на 35 степени долазили у јакнама", прича Здравко и одговара на питање да ли се осећала и примећивала нетрпељивост између емиграната из СФРЈ - равногораца и усташа.

"У Аустралији није било мрдања. Одмах те депортују. Није се ни приметило", кратко је рекао.

Бата Стане зна шта ће

Прекретницу у Здравковој каријери представљала је смена тренера, односно долазак клупске легенде Бранка Станковића 1978. уместо Зеца. Популарни "Бата Стане" формирао је Боровницин играчки идентитет својим одлукама.

"Код Бранка су сви имали исти статус. Нема везе да ли си Пижон или неко други. Ако се побуниш - он те стави на клупу", каже Боровница.

Жељан игре, Здравко није био тврдоглав и прихватао је сваки задатак: нападач, полушпиц, задњи везни, штопер и, на крају - лична карта: либеро.

"Ништа ми није било проблем. Све ми је одговарало. Одмах се уклопим. Либера сам играо феноменално. Све дуге лопте су биле моје. Последње две године био сам најстандарднији играч екипе. Али, волео сам да будем полушпиц. Био сам брз, с дугим кораком, много сам трчао. Ту ми се све уклапало“, истиче Боровница, надовезујући се анегдотом када се снашао и на левом беку.

"Појавио се у Војводини неки Новаковић. Дао Динаму три–четири гола. Ми у проблему с бековима, и кажем Станковићу да стави мене на левог бека. Победимо 2:0, није пипнуо лопту. Пустио га уз линију, не дам му унутра, ударим пар пута и то је то", прича уз осмех.

Иначе, на позицији на којој се прославио, у тиму Звезде је претходно играо Славољуб Муслин, касније селектор Србије. Његовим одласком у иностранство, Боровница је добио статус стандардног либера.

После тријумфа у финалу Купа маршала Тита над Динамом из Загреба (4:2), и са три освојена шампионата СФРЈ, Боровница 1982. одлази у француску Бастију, где остаје годину дана. Потом следе епизоде у Олимпији, Сутјесци и турском Аданаспору.

У дресу Динама из Винковаца, на самом крају каријере, својим партијама директно утиче на исход првенства - победама у оба меча против Звезде, кошта титуле своје некадашње саиграче, пријатеље и кума Милоша Шестића.

Данас је веома активан члан екипе ветерана Црвене звезде, где и даље неуморно трчи - више из задовољства него дужности.

Вољени клуб је данас у одличној позицији.

"Звезда је одскочила на овом простору. Напредује из године у годину. У последњих 10 година уз нас је одскочио још једино Динамо из Загреба. Скочиле су и цене играча, сад не могу да се купе испод два или три милиона евра", кратко је прокоментарисао и закључио своју безрезервну лојалност црвено-белима.

"Од првог потписа и тренинга - само Звезда и ништа друго".