Читај ми!

Саудијска лига – пројекат осуђен на фијаско или прекретница у историји фудбала

Тренд је да фудбалери на засласку каријере из Европе одлазе у клубове у лигама које су мање компетентне, а у којима ће за годину-две зарадити много новца. Ако се по јутру дан познаје, то се убудуће неће односити само на старије играча, јер се и они у најбољим фудбалским годинама све чешће одлучују на овакав потез.

Потпис Кристијана Роналда за Ел Наср отворио је "врата" многим играчима који би зарад веће зараде Европу напустили у годинама у којима играју на високом нивоу и боре се за трофеје, али се раније на такав корак нису усуђивали.

Јасно је да се најбоље игра на Старом континенту и да је километрима или миљама у зависности од мерне јединице за дужину далеко од оног на другим континентима.

Овај спорт, поред тога што је најбитнија споредна ствар на свету и ствар престижа, јесте и индустрија која обухвата моду, технологију и маркетинг и доноси популарност местима у којима је распрострањен.

Због тога су на многим местима у свету покренути пројекти довођења фудбалера из Европе са циљем развоја и проширења домаће лиге, побољшања популарности спорта, али и цртања пута за развитак националних селекција.

Велики број таквих покушаја попут кинеског, јапанског и аустралијског пропао је, или му се не пише светла будућност.

Кинески сан о квалитетној лиги и освајању Мундијала из ког се још нису пробудили

Почетком 21. века екипе из кинеске Суперлиге успевале су да доведу фудбалере из највећих европских тимова очекујући да ће подићи квалитет такмичења и успоставити своја имена као стубове на којима ће почети реновирање самог такмичења које би касније довело и до развоја и побољшања репрезентације.

Председник Кине Си Ђинпинг сада већ давне 2015. јавно је поставио циљ да Кина у наредних 15 година дође до титуле светског фудбалског шампиона, а да у том периоду и сама буде организатор Мундијала.

Овим јавним наступом обелодањена је идеја која је почела да се помиње 2006. године након највеће фудбалске смотре одржане у Немачкој.

План председника тада најмногољудније државе света базиран је на квантитету. Желео је да Кина у наредних 10 година ишколује 200.000 фудбалера, 40.000 школа фудбала и више од 100.000 терена.

Популаризацијом спорта и ангажовањем познатих фудбалских имена у домаћој лиги желео је брзо до испуњења свог циља. Највећи проблем у свему овоме био је тај што су се на потез доласка у у Суперлигу одлучивали махом фудбалери у касним тридесетим годинама, који су били освајачи европских такмичења, па из тог разлога нису имали ником ништа више да докажу.

Због спорог развитка своје идеје Си Ђинпинг је поставио нови рок, циљ је да се титула на Мундијалу освоји до 2050. године, а то би требало да буде подстрекнуто са грађењем по једног терена на сваких 10.000 становника до 2030. године.

Кинези спроводе план у ком максимално подржавају своје фудбалере. Екипе у Суперлиги морају да имају више од 75 одсто домаћих играча, а странци које доводе махом су из Јужне Америке.

Будући да је њихово најјаче такмичење у власништву државе, она ће наставити да ради по принципу који је зацртан још пре осам година. План за развој домаће лиге и репрезентације и даље траје, али је можда добио неочекиван обрт.

Ова земља са Далеког истока по свему судећи постаје све мање популарна локација за европске фудбалере, јер су њену идеју прихватиле и друге државе.

Завршетком Мундијала у Катару на помолу је ново поглавље у истори најбитније споредне ствари на свету.

Саудијска Арабија – пензионери не иду у војску

Иако краљевина са Блиског истока већ много времена доводи играче из Европе, за прекретницу је заслужан Кристијано Роналдо потписом за Eл Наср.

Португалац се на Арабијско полуострво преселио у 38. години, али су његово име и велика навијачка база несумњиво утицали и на знатно млађе фудбалере.

Саудијска лига је у односу на најбоље у Европи шта год ко говорио и даље полупрофесионално такмичење, то потврђују и убедљиви порази Ел Насра од Селте (4:1) и Бенфике (5:0) у пријатељским мечевима. Краљевина је, по свему судећи, одлучила да промени своју неславну позицију.

Напоре које чини највише се огледају у улагању државног инвестиционог фонда, а највише у највеће клубове краљевине попут Ел Насра, Ел Итихада, Ел Ахлија и Ел Хилала.

Приказ како би то могло да изгледа можда најбоље описује сцена из “Тесне коже“ у којој Димитрије Пантић кући доноси новац након добитка на спортском тикету.

Уложене инвестиције клубови највише користе за довођење великих играчима из европских клубова и у изградњу најмодерније инфраструктуре. Све то у циљу промоције фудбала, а уједно и државе која жели да побољша свој углед у свету.

Велики део "звезда" које долазе у Арабију махом подсећају на оне који су протекле деценије стизали у Кину, оне који су на заласку својих богатих каријера.

Такви играчи којима је највећи, а неретко и једини мотив новац немају потребу за доказивањем, и немају претерану жељу за освајањем трофеја јер су оне најбитније већ освајали у Европи.

Измучени понеким повредама, сити успеха и награда, на ивици одласка у пензију добили су прилику да зараде већу своту новца коју су и искористили.

Ови фудбалери заузеће позиције домаћим младим играчима који можда сањају да достигну некадашње висине баш ових саиграча који им сада заузимају место у тиму.

Овакав покушај унапред је осуђен на пропаст, јер као што ни пензионери нису војно способни, тако ни играчи на заласку каријере нису у могућности да остваре примарни циљ због ког их и тимови ангажују – да дају максимум, и на тај начин константно подижу ниво такмичењу.

Потенцијални камен спотицања репрезентативног фудбала

Иако због уложеног капитала лига у Саудијској Арабији помало добија на значају, по квалитету заостаје за европским такмичењима.

Поједини тренери, новинари, и фудбалери најпре под утицајем новца који је у оптицају и именима која су стигла на полуострво превелики значај дају такмичењу које још није почело значајније да се развија.

Када играч из Европе на врхунцу каријере оде из јаког клуба путем новца у знатно слабију лигу, место у репрезентацији му више неће бити сигурно.

У националне тимове зову се само они који својим умећем, физичком спремом и жељом за доказивањем могу да допринесу селекцији. Фудбалер који се одлучи пређе у лошију екипу и слабије такмичење могао би да изгуби кредибилитет и не добије шансу да обуче дрес репрезентације.

Фудбалери који се боре за титуле, трофеје и престиж свакако вреде више од оног који то ради првенствено за новац.

Замислимо да неки фудбалер из Премијер лиге на сезона-две пређе у неку од нижих енглеских лига. Међу својим лошијим колегама био би надмоћан у физичкој спреми, техници, али и у познавању игре.

Међутим, он би стагнирао, не би напредовао у осредњем такмичењу, а репрезентација тражи квалитет који он више није у стању да пружи.

Још један пример: ако играч пређе у клуб у ком време проводи на клупи без веће улоге на терену, то би утицало на форму.

Зато уместо њега позив у репрезентацију добијају млађи фудбалери жељни доказивања и освајања трофеја. 

Путем саудијског фудбала у најбољим такмичарским годинала отишла су два Португалца, Жоао Жота и Рубен Невес, али и два репрезентативца Србије Александар Митровић и Сергеј Милинковић-Савић.

Најбоље се игра у Европи

Велики број светских лига имају за циљ да достигну европски ниво фудбала. Модел којим приступају овом подухвату већ је виђен, а с времена на време му се додају одређени новитети.

Фудбалери који одлазе у ове лиге иду да зараде, док их екипе дочекују са великим очекивањима за будућност.

Са овако различитим ставовима тешко да ће се ишта променити, јер да би неки пројекат успео, потребно је да сви деле бар мало заједничке визије.

За све велике промене, поготово набоље, потребно је време, а пречица којом Саудијска Арабија иде може је вратити даље од почетног места с којег је кренула, јер нема тог новца који може заменити осећај подизања пехара Лиге шампиона, а то је оно што заједно на уму имају најбољи европски играчи.

Оно у чему оскудева саудијска Суперлига су и дербији за које понекад живе читаве генерације навијача и фудбалера. 

Драж дербија нема цену, традиција дуга деценијама и ривалства која сежу даље од спортских, све то чини фудбал најбитнијој споредној ствари на свету и нешто што екипе морају дуго да граде.

Прилог који не иде у корист Саудијцима је и чињеница да је фудбал више од игре. Он је индустрија, навијачи, туризам, ТВ права и тешко да ће Ријад икад успети да украде славу једном Лондону, Манчестеру, Мадриду или Милану.

среда, 21. фебруар 2024.
7° C

Коментари

Rad s ljudima
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
'Ako smo pali, bili smo padu skloni.'
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
Ministarka zdravlja????
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
Браво, доста је безобразлука
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
medicinsko nasilje
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво