Србија може да игра боље – а ускоро ће постати и неопходно да игра боље...

Сесар Луис Меноти, легендарни селектор Аргентине и освајач Светског првенства 1978. године, говорио је да је тим, изнад свега, једна идеја. Све друго је из ње изведено и њој потчињено. Деценије су прошле од тада и то је сада, ако ишта, само још више тачно него пре неколико деценија.

Ништа од овога не имплицира да Србија то није или да у овоме не успева. Само то у дуелу са Луксембургом није било довољно изражено.

У једном моменту, у сукцесији напада Луксембурга у другој половини првог дела меча, постало је јасно (под претпоставком да није било јасно пре тога, иако се морало назирати), да ствари баш ни изблиза нису какве треба да буду.

У офанзивној транзицији Луксембург је био најопаснији, мада није био опасан само тада. То значи да дефанзивна транзиција Србије није функционисала, из чега једино може да следи да офанзивна организација није била добра.

Свакако није у питању мањак припреме изабраног тима Србије. Луксембург одавно није репрезентација о којој се не размишља у европском фудбалу.

Но, у сваком случају, то на терену није било довољно добро.

Играјући у 1-3-4-1-2 систему, са Тадићем иза Митровића и Влаховића, а са Ђуричићем на позицији десног крилног бека (није необично, како некада тако и данас, да везни фудбалер игра баш овде – у Атлетико Мадриду Дијего Симеоне је имао слична решења у шампионској сезони), Србија је недвосмислено покушала да буде екипа која ће доминирати пољем.

Ротација која је коришћена, у којој се Гудељ спуштао у последњу линију док су Вељковић и Павловић одлазили широко (вероватно и прешироко, јер мало је ствари које су горе у фудбалу од неприпремљене прогресије на самом боку), такође је нешто што се неретко може видети, посебно на мечевима Аталанте или Контеовог Интера.

Али ове екипе је раде или су је радиле уз много синхронизације, са практично савршеним тајмингом и у моментима који су јасно дефинисани. То свакако није био случај у игри Србије и управо су у тим фазама игре изгубљене многе лопте на овом мечу.

А онда, лоше позиције у нападу претварају се у лоше позиције у моментима када лопта треба да се отме, односно макар да се успори напад противника.

Луксембург је, пак, са своје стране, био спреман да нападне са довољно великим бројем играча, да одигра тај чувени додатни пас у трећој фази поседа који играју оне најшколованије екипе, које не желе само да створе шансу, већ желе да створе квалитетну шансу са већим постотком могућности постизања гола.

У самом притиску Србије, чији облик се директно наслањао на облик Луксембурга, који је играо у нечему чему би 1-4-3-3 формација вероватно била најближа, није било претешко наћи референце дефанзивног кретања.

Али управо је јасна и стриктно дефинисана идеја Луксембурга омогућавала мир и самоувереност у овим моментима у првој фази поседа, када само онима који не гледају довољно пажљиво делује да екипа са лоптом „ризикује".

Често је овај тим тражио кратке дијагонале, који су неретко решење против екипа које играју као Србија, а неретко би оптеретили нашег крилног играча са два фудбалера, својим беком и бочним нападачем, што им је омогућавало да лакше стигну до друге лопте.

Дакле, и онако најштуре речено, било је проблема. Напослетку, Србија је славила. То нипошто не сме да буде схваћено као мали успех или као нешто што се десило само по себи. Ниједна победа у квалификацијама за Светско првенствно није таква.

Али истина је да квалификације тек улазе у кључни период, у коме се одлучује о коначном пласману на Мундијал. Дуели са Португалијом, па онда потенцијални дуели у баражу, свакако ће тражити да овај тим игра на горњој граници својих могућности.

Суштински, боље је са тим почети што пре...