Ја без спорта не могу да живим (мили моји, није нам се дало)

Многима од нас сваки дан, радни или нерадни, испуњен је спортом.

Уколико нисам гледао неку од НБА утакмица, једна од првих ствари по буђењу јесте проверавање шта се синоћ догодило у најјачој кошаркашкој лиги на свету.

Следи гледање најзанимљивијих момента, потеза, слушање коментара неких од феноменалних колега, углавном са И-Ес-Пи-Ена, Бличера, Гола, Фокс спортса, на сваких пет минута проверавање актуелних вести, изјава или најава везаних за спортске догађаје широм планете. И тако за све спортове редом, од свитања до следећег свитања (понекад).

Ако је дан радни, све поменуто, тастатуром се претаче у писану форму на порталу Радио-телевизије Србије. 

Када и сам ово прочитам, помислим какав ми пакао следи.

Никада у историји човечанства није се десило да спорт на свим нивоима широм света буде отказан, од школе до стадиона. Спорт је прекидао ратове, спајао љуте непријатеље, играо се упркос болестима, бомбама, играо се у рововима, на ничијим земљама. Све до сада…

Коронавирус учинио је несхватљиво, испунио нечије најгоре кошмаре и можда чак и дао одговор на питање: Како је то живети на планети без спорта? Никада нисам осетио било какву зависност – од никотина, алкохола, коцке или нечег другог, али не знам како ћу се понашати у наредним данима.

Два, три дана ћу издржати, али шта онда? Шта ће бити за пет, десет, петнаест или месец дана?

Прве прогнозе поручују да већине такмичења широм света неће бити бар две недеље, реалније су оне које предвиђају целих месец дана, док они мало песимистичнији или можда обавештенији наговештавају да се може радити о месецима, или чак до краја године.

Идеју за прву помоћ и прекраћивање времена индиректно је дао Леброн Џејмс. Човек који током године у просеку има свега неколико дана да се посвети стварима које се не тичу спорта. Већ другог дана након прекида НБА лиге он седи испред телевизора и на Јутјубу гледа утакмице и најбоље потезе из претходних сезона.

Али то није дугорочно решење, јер то може заварати "глад" само накратко. Два-три дана ћу издржати, али не гарантујем за дуже. Доћи ће период када ћу желети да одгледам неку утакмицу, макар школског ранга, али сем неких изолованих острва на крају света или такмичења у Јужној Америци или Африци (док и тамо не стану), нећу имати шта.

Тешко је било замислити да ће ова спортска 2020. година изгледати овако. Година која је требало да нам одгонетне велике спортске дилеме.

- Олимпијске игре, највеће такмичење на свету је под знаком питања. Чак и ако се одрже, није познато ко ће се на исте пласирати, а ко ће одлучити да не дође због здравља спортиста.

- Ливерпул је, после 30 година, коначно на прагу да освоји титулу у домаћем првенству, а питање је да ли ће се то десити ако се првенство прекине?

- За утеху им је да ће остати прваци Лиге шампиона иако су управо испали из такмичења, ако се овогодишња Лига заврши осмином финала.

- Може ли Новак Ђоковић да освоји још гренд слемова, можда и онај годишњи, остане први на АТП листи и зацементира своје место на позицији најбољег тенисера на свету свих времена? 

- Клиперси, Лејкерси, Милвоки или пак Денвер нашег Николе Јокића? НБА лига суспендована је бар на месец дана, а како ће се наставити, не знају ни њени челници. Ко ће бити МВП, ко шампион, ко завршити каријеру?

- Хоће ли се Игор Кокошков снаћи као селектор кошаркашке репрезентације Србије, изборити пласман на Олимпијске игре и стићи до медаље, дај боже златне?

- Шта је са фудбалском репрезентацијом Србије, хоће ли играти на Европском првенству после 20 година?

- Како ће се снаћи одбојкаши, рукометаши, ватерполисти и сви они спортисти који због вируса не само да не играју, већ и не тренирају?

- Ко ће бити првак у српским лигама, регионалним такмичењима, Формули 1, Мото ГП-у, НФЛ-у, НХЛ-у, на НЦАА турнирима?

Све је стало, чак и оно што смо мислили да никад неће, не може и не сме. Ако не из спортских разлога, а онда због стотина милијарди долара и евра које се око спорта врте.

Далеко од тога да се одлуке о прекиду спортских такмичења оспоравају. Једноставно, спортисти и људи из клубова бивају заражени, а опасности се излаже огроман број људи. У тиму или на трибинама.

После почетног подсмевања, спортске организације су озбиљно схватиле пандемију и урадиле оно што се, нажалост, урадити морало.

Иако не разумем и не поистовећујем се са њима, постоје они који на овакав сплет околности гледају као дуго чекани одмор од лопте и спорта. Напокон неће ујутру слушати о учинку Јокића у Денверу, током дана читати препуцавања "вечитих", а уместо Лиге шампиона, на малим и великим екранима пажња ће бити усмерена на омиљене квизове, серије, информативне или културне емисије, ријалитије, како ко воли...

Али, шта је са нама којима је спорт основно погонско гориво?

Нама који ноћима не спавамо или рано устајемо да бисмо гледали бокс у Вегасу, сазнали шта раде наши кошаркаши "преко баре", бројимо дане до утакмица Лиге шампиона, Лиге Европе, Евролиге, Еврокупа, АБА лиге, Суперлиге, Премијер лиге, Ла Лиге, Серије А, Бундеслиге...

Када нема спорта, имаћемо више времена за ситне или крупне обавезе, непрочитане књиге, неодгледане филмове и серије, неисписане текстове, неостварене жеље, провођење времена са драгим особама, али све то не попуњава празнину коју  заузима спорт.

Дани пред нама показаће нам да је живот без спорта могућ, али је тај живот безукусан.