Суђење у нижим лигама, да ли је бежање кроз кукуруз само мит?

Посао спортског судије носи велики притисак, ризик, напетост и, у датим околностима, најлакше одлуке постају оне најтеже. Када дође до грешке арбитара са светском репутацијом, углавном се све заврши на звиждуцима, исмевањем и критиковањем у медијима. Међутим, то није случај са  њиховим колегама које суде у нижим ранговима фудбалских и кошаркашких такмичења у Србији и региону.

Фудбалски судија петог ранга такмичења Вукашин Цветковић је открио које су то врлине и мане професије, као и да ли је популарно бежање кроз кукуруз или "гепековање" само мит или сурова реалност.

"Од тих условно речено 'луђих' ситуација на нашим просторима, био сам актер само једне, када сам на, да иронија буде већа, пријатељском мечу био непрестано и неуморно вређан и под претњама читавих 90 минута, независно од својих одлука и дешавања на терену. Што се тиче ситуација које су доживеле моје колеге, мало је незахвално говорити у њихово име. Чуо сам да се свашта дешавало, али углавном у неком ранијем периоду. Познато је да се судијама 90-их и раних 2000-их упадало у свлачионицу са ватреним оружјем, али да су и они морали да носе оружје како би се заштитили. Ипак, све то је иза нас, данас је све на много вишем нивоу. Популарно бежање кроз кукуруз и гепековање су сада само мит. Дешава се да дође до туче и да играч или неко други удари судију, али у тим ситуацијама одлично реагују саиграчи и стручни штабови па се брзо смири ситуација"

Спортски догађаји у нижем рангу такмичења представљају велики изазов, али самим тим и задовољство када се посао дељења правде уради на исправан начин.

"Изузетна је част када се обуче униформа, тј. дрес, изађе на терен и заради поштовање свих присутних на том догађају. Поготово у Србији, која је веома специфична, али која је изнедрила мноштво сјајних судија кроз историју, а коју данас представља Милорад Мажић, један од најбољих, ако не и најбољи фудбалски судија на свету".

Цветковић додаје да грешке појединаца утичу на статус свих осталих судија. 

"Ипак, не треба бежати ни од друге стране професије, они 'мрачни моменти' су наравно присутни и због тога нам професија трпи. Наш рад уме да се потцењује, омаловажава, а у прилог томе иду неке веома лоше судијске одлуке, што утиче на то да се цела професија генерализује и блати."

Марадона је постигао гол руком, Меси такође, Анри је пак руком асистирао. Лампардов гол против Немачке није признат, Шимунић је зарадио три жута картона, Митровић је мистериозно направио фаул у нападу док су га држала двојица фудбалера...

Поменуте ситуације на највећим фудбалским позорницама показују судијске грешке које нико није мирно прихватио. Никоме није јасно како је могуће да неко ко је школован за ту професију, ко у њој има богато искуство, неколико помоћника, па чак у данашње време и асистенцију видео-технологије, није у стању да донесе исправну одлуку, одлуку у коју је сигуран навијач на најудаљенијој трибини стадиона, или онај испред малог екрана без поновљеног снимка.

"Суђење за себе везује много етикетирања, често се мисли како је још увек 20. век и како након сваке утакмице судије добијају батине. Данас је то цењен и достојанствен посао, не претерано напоран, јер ако неко одлучи да се бави овом професијом, у већини случајева то је кренуо да ради из љубави. Да се не схвати погрешно, има пуно да се ради, тренира, учи и све што иде уз то, пролазе се разноразне ситуације, али ако нешто волиш, то не може да те умара."

Судија често мора да се придржава и моралног кодекса, као и "неписаних правила ове игре". 

"Једна веома битна ствар, поготово код судија нижег ранга, која мора да постоји јесте такозвана 'одлука здравог разума' или 'шмекерска' одлука, како то воле да назову старије судије, где морате да знате да постоје и неписана правила или ситуације када се не поштује дословце правило из уџбеника"

"Гледати утакмицу на телевизији, или читати правилник могу значити једну ствар, а бити на терену у живом моменту и судити, потпуно другу".

Судија Цветковић навео је занимљив пример како "купити" симпатије публике и поверење играча. 

"Деси се, на пример, да се играчи померају у такозваном 'живом зиду'. Правило налаже да опомену добије, без обзира ко се померио, онај фудбалер који је најближи судији, односно најдаљи од места на ком је игра прекинута. Ипак, када тај играч већ има жути картон, наступа оно правило 'здравог разума', па жути картон добије његов саиграч. Исто је и са мечевима у којима једна екипа има убедљиво и недостижно вођство, у тим ситуацијама критеријум није као са почетка утакмице. Од ситница, до великих ствари се показује зрелост и свест, чиме се задобија поверење играча, али и сигурност и симпатије свих присутних на догађају", закључује Цветковић.