Два лица Ибрахимовића, али само једно лице моћног ПСЖ-а

Лоран Блан је утакмицу између Челсија и Пари Сен Жермена у Лондону назвао најважнијом утакмицом сезоне за његов тим. Разумете зашто је то рекао и зашто, напослетку, тако и мисли. После утакмице, коју је његов тим добио истим резултатом (2:1) као и први меч одигран у престижном париском дистрикту - Парк Принчева се налази у, по елитности, чувеном 16. округу - рекао је да је његов тим утакмицу добио због тактике. Сада ћете разумети зашто је то рекао...

Трећи двомеч заредом два тима у Лиги шампиона, који су били савршено поравнати са по две победе и три ремија, почео је без наглашенијих изненађења у смислу одабраног персонела.

Гус Хидинк је 700. утакмицу у ери Романа Абрамовича на Стамфорд Бриџу почео са једном променом у односу на први меч. Млади Бразилац Кенеди, који је у Челси стигао из Флуминенсеа и својим трансфером изненадио многе (у Бразилу, не у Енглеској), играо је на левом беку уместо Бабе Рахмана. Шести меч заредом Џон Тери није био у саставу - Џон Тери који никада није примио гол од Златана Ибрахимовића.

Челси је био постројен у стандардној 4-2-3-1 формацији, у којој су, испред Тиба Куртое на голу, стајали, осим поменутог Кенедија, Аспиликуета, Кејхил и Ивановић. Ово је био 58. меч Бранислава Ивановића у Лиги шампиона. На листи српских играча он је испред Немање Видића и Матеје Кежмана, а иза Предрага Ђорђевића.

Њихова заштита су били (ово је прејак израз, ускоро ћемо видети и зашто) Џон Оби Микел и Сеск Фабрегас, док су офанзивнију тројку чинили Азар, Вилијан и Педро, испред којих је био позициониран Дијего Коста.

ПСЖ је изашао у свом уобичајеном уском 4-3-3 систему. Кевин Трап је био на голу, док су бразилску четворку позади чинили Маркињос, Максвел, Тијаго Силва и Давид Луиз. Тијаго Мота, Матуиди и Рабио су играли у везном реду, а остатак тима су попунили Лукас Моура, Ибрахимовић и Ди Марија.

О Челси, да ли ћеш икада научити?

Постоји много проблема са енглеским клупским фудбалом. Врло егзактна манифестација свих њих јесу и игре њихових тимова у еврпским такмичењима последњих година. Нећемо сада да се бавимо њима - пошто већ јесмо - али морамо споменути један проблемчић, а то је наравно тактичка незрелост коју презентују. Она је тим несхватљивија када се зна да у Премијер лиги раде неки од најбољих тренера света (и тек ће, од наредне сезоне), а играју и неки од најбољих фудбалера планете. Међутим, фудбалска култура те лиге и контекст у којем се играју утакмице, можда и последица сензационалистичке потребе да се повлађује страстима навијача широм света, чији новац напаја најбогатију лигу, као да успоравају или онемогућавају напредак у овом погледу. Један је тим у Премијер лиги који са успехом одступа од овога (Јунајтед и Ливерпул то само покушавају за сада) и, иако има најмлађу екипу, изразито је високо на табели. Ако сте помислили на било који други тим осим Тотенхема, погрешили сте.

Због овога није чудно што је Челси био потпуно неприпремљен да се носи са екипом каква је Пари Сен Жермен. Лоран Блан је сјајан тренер, који је развио принципе игре у Паризу доста другачије од оних Карла Анчелотија. Он је одличан показатељ да су најбољи тренери, свакако и најзаступљенији, некадашњи централни бекови или централни везисти. Напросто, они размишљају другачије (и више) о игри од свих својих саиграча.

Од једног реактивног тима Блан је направио тим који се базира на поседу лопте, у изразито централно оријентисаном систему. Челси је имао лопту 24 минута и 19 секунди, Пари Сен Жермен 35 минута и 26 секунди. ПСЖ је комплетирао 721 додавање, Челси 397.

Кроз све фазе поседа, дакле од прве до четврте, Париз покушава да игра кроз центар и два полупростора. Толико да крила, Анхел Ди Марија и Лукас Моура, све време улазе унутра.

Аргентинац је посебно маштовит у свом кретању...

ПСЖ увек има одличну нападачку структуру, која доноси више веза међу играчима и подршку лопте и њеног кретања (опције за пас). Ово напад, иако је по правилу доста узак, чини врло разноврсним.

Такође га чини и отпорним на пресинг. Играчи чеда Насера ел Хелаифија због свог квалитета имају оно што се зове индивидуална отпорност на пресинг, али изграђеном свешћу о тимској игри развили су и колективну отпорност на пресинг. ПСЖ је јако тешко узети лопту.

Комбинације у мањим групицама су средство којим француски тим покушава да пређе из једне у другу фазу поседа, односно да пробије линије ривала и створи прилику. То раде чак и када оду (залутају?) на бок, где се по правилу индивидуалније акције одобравају баш због природе простора у коме је аут-линијом поље игре смањено за 180 степени.

Све ово је знао Челси. Да узмемо чак и апсурдан случај као могућ, а у коме то нису знали, видео је у првој утакмици два тима. И опет ништа није урадио како би то неутралисао.

Један од великих дефеката енглеских тимова је одсуство компактности, која је основ квалитетне одбране, било оне која игра са много пресинга или не. Постоје три основне врсте компактности (три и по, ако убацимо и локалну компактност). То су хоризонтална, вертикална и просторна. Прва се тиче размака најдаљих играча на левој и десној страни терена, друга највише и најниже постављених играча (нападача и штопера), док трећа говори о компактности унутар самог блока.Челси би иза лопте омануо сваки пут најмање у једној, и то углавном у овој последњој, најважнијој.

За то је, осим индивудалних грешака, одговорна и погрешно селектирана врста одбране. Челси је играо оријентисан на човека у дефанзивној организацији (мислимо на референтне тачке на основу којих играчи базирају своја кретања). Домаћи тим је био толико агресиван у примени овог модела да су играчи често, пративши ривала у белим дресовима, одлазили подаље ван граница одговорности свог места у тиму. Превише нежељеног простора отварано је на овај начин.

Уз то, занемарени су основни принципи функционисања тима у фази одбране, као што су корекција, позициона подршка саиграчима, комуникација и међусобно кориговање кретања. Одбрана Челсија је несхватљиво индивидуалистичка.

Добро парче свега тога могло је да се види код првог гола Пари Сен Жермена. Посебно је приметно јако лоше стајање Сеска Фабрегаса. Он је некако успео у свом кретању да избегне да уради било шта корисно за свој тим. Могао је да преузме Ди Марију који је, наравно, ушао унутра. Могао је да га остави у сенци (да га покрије са стране лопте, не гола), а чиме би остварио приступ и Моти, који је на крају и примио лопту. Могао је да стане у благу дијагоналу наспрам Џона Обија Микела или Вилијана, чиме би би нека врста корекције иза њих, а чиме би и боље бранио простор испред својих централних бекова. Не. Фабрегас (бриљантан фудбалер, да не буде никакве дилеме) је одабрао оних 50 квадратних центиметара терена у којем је био савршено неупотребљив.

Ди Марија је примио лопту потпуно сам, начинио једно од својих карактеристичних додавања, а Ибрахимовић наставио пут лопте коју је Рабио на крају убацио у гол. Био је то погодак који је показао развој овог тима. До овог сусрета, Париз није успео да постигне гол у пет од шест мечева на страни против противника из Енглеске у европским такмичењима. Био је то гол који је, такође, показао одсуство развоја Челсија. Ово је осма утакмица заредом у којој су примили гол.

Када смо већ код дефанзивних сенки, ПСЖ је један од тимова који их најбоље користи (друга два су, јасно, Барселона и Бајерн, што само на један мали начин говори о једној великој истини, а то је на ком нивоу се сада налази француски шампион). Сенке су начин да један играч чува два противничка играча, и то тако што једног притиска крећући се путањом којом другог директно оставља иза себе. Други начин је да чува простор између два играча који су потенцијални примаоци додавања, што је метод дражи срцу Пепа Гвардиоле.

Марко Верати је посебно добар у овом сегменту, али је повређеног Италијана сјајно одменио још млађи Рабио, у овом као и осталим елементима игре. То доста има везе и са искуством. Ово је осми старт за њега у Лиги шампиона (бољи су само Антони Марсијал са десет или, рецимо, Ектор Белерин са девет).

Одбрана Челсија, дакле, против тима какав је ПСЖ, била је напросто погрешна. Прва шесторка овог тима (две тројке из базичне формације) је екстремно флуидна. Мењају места константно, праве вишкове у важним деловима терена, траже лопту на местима на којима то не бисте очекивали. Јако је тешко пратити их. Стога је позиционо оријентисана зонска одбрана била боље решење. Мало је пасивнија, али је контрола простора изванредна, а смањују се и могућности искоришћавања одређених дефанзивних мана појединих играча (да, Сеск, о теби говоримо).

Уз све то - да, да не поверујете, има још - Челси је играо са крилима која су играла одбрану човек-човека (нешто између ситуационе и ригидне варијанте) на бековима Пари Сен Жермена (слично као и ПСВ против Атлетика). То је у ниској, као и на преласку из средње у ниску зону, доводило до тога да тим Гуса Хидинка стоји у 5-3-1-1, па чак и 6-2-1-1. Чак и уз невероватну пожртвованост Вилијана, то је напросто недовољно. ПСЖ је увек имао нумеричку супериорност у зонама 11 и 14 (централни део терена испред казненог простора), а са њом и савршену стабилност поседа.

Оно што Челси јесте радио добро био је пресинг. У питању је био високи средњи пресинг у 4-4-2 облику, у коме је Вилијан био у првој линији поред Дијега Косте. Тијаго Мота, сјајни и ретко када довољно хваљени Тијаго Мота, имао је ретку слабу утакмицу (погрешио је и код гола), баш због тога што је око њега стваран правилан притисак. Уз то, централни бекови Париза, уз оне у Бајерну и Барселони најбољи са лоптом, овим су избачени из токова утакмице.

Тијаго Силва, а посебно често дивљи (али и бескрајно допадљиви) Давид Луиз, су фудбалери са сјајним осећајем и Лоран Блан их често користи не само у првој и другој фази поседа, већ и у трећој. Често излазе са лоптом високо у свом полупростору и одатле шаљу врло интелигентна додавања.

Полупросторима се у тактичкој теорији назива део терена између центра и крила, који је посебно занимљив због могућности које пружа. Они су интересантни јер су директно повезани са центром и крилом (центар је директно повезан само са полупрострима са обе стране, крило са полупростором и аутом, тачније апсолутно ничим). Центар и крило пружају потпуно другачије стратешке погодности, односно од тима који се брани захтевају потпуно другачија кретања како би амортизовали напад противника. Због тога им је јако тешко да се прилагоде, односно да се усуде да предвиде наредни потез противника који се са лоптом налази у полупростору.

Гус Хидинк, између осталог врло успешан са репрезентацијама Русије (полуфинале ЕП) и Јужне Кореје (полуфинале СП), као и са ПСВ-ом (шампион Европе 1988. године, изгубио финале Интерконтиненталног Купа од уругвајског Насионала), зна да не може превише да мења. Стога то и не чини. Задржао је, рецимо, конвенцију Жозеа Мориња да током офанзивне организације увек има пет играча иза лопте, што му даје оптималну дозу сигурности у дефанзивној транзицији и бржи прелазак у дефанзивну организацију. До овог меча изгубио је само једном у 17 мечева и јасно је да ради добар посао у Лондону.

Наравно, ако изузмемо мечеве са Пари Сен Жерменом, али они су свакако приметно бољи противник од било ког који се може наћи у Енглеској.

Челси, као и све реактивне екипе, односно екипе које већински посед препушају противнику, трудио се да буде експедитиван и директан са лоптом. Бекови ПСЖ-а, као једини који су обезбеђивали нападачку ширину, играли су јако високо, што је остављало простора, али који опет није имао ко да користи јер су Азар и Педро стајали у последњој линији своје одбране. Ово показује како се фазе игре (у овом случају дефанзивна организација, офанзивна транзиција и офанзивна организација) преклапају и претапају једна у другу, као и да се напад припрема пре него што лопта уопште дође под контролу.
Велика већина контранапада Челсија - а било их је скоро дупло више него ривалових, 29 наспрам 15 - пропала је због начина на који се овај тим бранио.

Међутим, када би покушали са сталоженијим и сложенијим нападом, Челси би врло често успевао да пренесе лопту у важнија подручја нападачке трећине терена. То је делимице било због слабије игре Тијага Моте, али и Матуидија, који је јако квалитетан играч без лопте, али који такође није добацио до свог уобичајеног нивоа игре на овом мечу. Повреда бутине, због које је пропустио неке мечеве уочи овог, свакако је образложење тога. Како год, одиграо је свој 35. меч у Лиги шампиона за ПСЖ, по чему је најбољи у историји клуба. Други је Максвел, са 34.

Трећа фаза поседа Челсија у ситуацијама када би пробио првих пар линија гостију је често била доста слаба, са или премало кретања или превише хаотичног кретања, којим би играчи у плавом често негирали један другог. Ово је проблем који ова екипа понекад има када Фабрегас не игра иза нападача.

Гол Челсија је конгломерација испод идеалног додавања Рабиоа, техничке грешке Тијага Моте, уз наравно одличне реакције Вилијана, Педра и посебно Дијега Косте. Челси је тако успео да постигне гол и на 23. узастопној утакмици на свом Бриџу у Лиги шампиона.

Што се тиче Косте, он је постигао гол на петој утакмици у низу на стадиону свог клуба, што му је најдужи низ за „плавце". У последњих 15 утакмица, штавише, креирао је 17 голова (11 голова, шест асистенција). Ове сезоне, код Мориња, постигао је четири гола у свим такмичењима. Код Хидинка је дао 11.

Пари Сен Жермен, видимо, није био идеалан на овој утакмици. Ниједан тим никада и није. Посебан проблем тимова оволико флуидних јесте што им је посебно тешко да одрже структуре неопходне да би се добро бранили, посебно одмах након губитка лопте. Ако не крену одмах у контрапресинг, врло су рањиви. Челси то није искористио на прави начин из описаних разлога.

И у другој врсти транзиције, офанзивној, ПСЖ има одређених мањкавости. Играју и сами одбрану оријентисану на човек. Некада, у посебним ситуацијама, као против Реала у Мадриду у појединим фазама утакмице, на средини терена играју праву правцату одбрану човек-човека. То није толико ретко, односно једна је од присутнијих инкарнација одбране човек-човека, која је скоро па нестала из озбиљног фудбала. Штавише, то су и у Премијер лиги знали да раде Стоук (пре пар сезона), Саутемптон (ове сезоне), у Немачкој то ради Дитер Хекинг, а у Италији је то средство Ђан Пјера Гасперинија. На Мундијалу пре две године, Луј ван Гал је овај приступ врло успешно спроводио са Холандијом - врло лимитираном екипом која је освојила треће место.

Због овога, Пари Сен Жермен у тренутку освајања лопте има врло слаб облик, а често је и доста тром у исправљању тога. То, ваљда, иде са превеликим самопоуздањем играча. Челси ни ово није користио, као што, истини за вољу, није ни много других екипа ове сезоне. Али јасно је да ће Париз ово морати да исправи ако жели да освоји Лигу шампиона.

Пресинг ПСЖ-а је донекле специфичан. Обично екипе чија је базична формација 4-3-3 врше нападачке пресинге, као и високи средњи пресинг, у 4-1-4-1 или 4-1-3-2 облику, са једним везним фудбалером поред нападача у првој линији. Међутим, Парижани када креирају притисак са намером да узму лопту или изазову неприпремљен пас то раде у 4-4-2 облику. Мање је слојева, али је ширина већа, а и боље се користе природне способности Моте и Матуидија. Као да је одсуство Вератија одвратило Блана од овога (Италијан стаје уз Ибрахимовића у тим ситуацијама), па је ПСЖ притискао само са Ибрахимовићем у првој линији. Било је проблема са овим модификованим пресинг механизмом, видљивих на самом почетку.

Овај тим понекад има проблема и са лоптом, опет због своје флуидности. Превише позиционе слободе играча понекад доводе до бесмислених напада, оличених некада и у такозваним У додавањима (када лопта иде хоризонтално са једне стране на другу, правећи облик латиничног слова „у"). А дешавају се, у посебним приликама, и овакве ситуације...

Када смо код Ибрахимовића... Његова позициона и свака друга слобода су далеко највећи. Он иде где хоће, а онда тамо ради шта жели. Што је и разумљиво, имајући у виду његове способности. Ипак, то уме да буде и контрапродуктивно. Његова спорадична лењост учинила га је играчем који је највише пута у Лиги шампиона био у офсајд позицији.

Уз то, имати толико доминантног играча је мач са две оштрице или благослов и проклетство (убаците овде још неку флоскулу, по жељи ______). Уме да се спушта превише, да закрчи напад, да запуши линије додавања, да поремети хармонију и унутрашњи ритам екипе. Такође, саиграчи осећају обавезу да му увек одиграју лопту, чак и када је тек треће или четврто најбоље решење. Он сам, уз све то, уме да буде превише бахат са лоптом.

Али то је пелин који се лако прогута када знате за шта је све способан. Други гол Пари Сен Жермена, који је дошао у најбољем периоду игре Челсија, опет је највећим делом заслуга Анхела Ди Марије, али је чињеница да је после асистенције (од јула 2012. године убележио је десет асистенција у Лиги шампиона, а само Кристијано Роналдо са 12 је бољи од њега у овом периоду) Ибрахимовић стигао и да постигне погодак. То је први пут да је био стрелац у првој, а затим и у узвратној утакмици у неком европском такмичењу. Ово му је и 50. гол у неком европском такмичењу, чиме је престигао Алфреда Ди Стефана (49). Ово је и десети гол који је ПСЖ постигао против Челсија (само је Барселона са 18 боља). Ово је, кад смо већ кренули са анафором, и 100. гол који је постигао Париз ове сезоне.

Након примљеног гола, Челси је потонуо. Заправо, изгледао је као тим који игра са лоптом која је била потонула, па је сада отежала због накупљене воде. Све што је било добро у игри тима - нестало је. Дијего Коста је изашао због повреде, а потом и Азар из истог разлога. Утакмица, двомеч, све је било готово. Тим који је боље играо је прошао даље. Тим који је бољи је прошао даље.

Пари Сен Жермен је постао први француски тим који је стигао међу осам најбољих тимова Европе четири сезоне заредом.