Feuer Frei! Bang Bang!

Понекад, бука је само бука. Тек изобличена и компромитована тишина. Физичка појава без значења. Звучни таласи које региструјемо јер им је фреквенција смештена негде између 20 и 20.000 херца. Вибрације ваздуха који се мигољи кроз наш ушни канал, додирује бубну опну а затим, преко кошчица средњег уха, долази до унутрашњег уха где се коначно претвара у електрични сигнал који наш мозак разлучује. Ништа више од тога. Речи тада немају већу вредност од клопарања, чагарања или шгргутања.

Али не и на фудбалском стадиону. Никада на фудбалском стадиону. Тамо сваки писак и сваки урлик, сваки тон и сваки уздах, имају неки дубоки и интимни смисао. Толико су важни ти звуци фудбала, толико нераздвојни, да се чини да их не емитују жива бића, већ да их лучи сам стадион.

Едуардо Галеано, уругвајски писац и један од красноречивијих заступника фудбала, говорио је да ништа није мање празно од празног стадиона. На Бомбоњери, казао је, треште бубњеви из прошлог века, а стадион „Ђузепе Меаца" у Милану и даље се њише у славу голова које је постигао онај чије име носи. Бетон Камп Ноу стадиона прича каталонски, док Сан Мамес шапуће баскијски. Ми можемо да потврдимо да цело Топчидерско брдо и даље одјекује од аутогола Аугенталера у мечу Црвене звезде и Бајерна. Или је то, можда, од гола Драгана Манцеа у чудесном мечу Партизана против Квинс Парк Ренџерса.

И можемо да приметимо да су толико дуговечни ти звуци фудбала да настављају да живе и када стадион који их је изродио нестане, па се чини да их нова или обновљена игралишта наслеђују и само додају у оставе своје баштине.

На Вемблију, тако, и даље се чују тријумфални повици из 1966. године и понижени јауци из 1953. године. На Фолкспарк стадиону у Хамбургу јечи неспокој и пљесак дланова навлажених нервозним знојем на мечу Западне и Источне Немачке на Мундијалу 1974. године, јединог (озбиљног) који су икада одиграле.

Ослушкујући неки стадион, стрпљиви као најпревејанији аласи, сазнајемо много о онима који га настањују. Па, шта се то онда чује у Северној Рајни-Вестфалији, у Рурској долини, у Дортмунду, у Штробелалију, на Вестфалену? Какви крици, какав пој?

Као и многе друге лепе и важне ствари и Ballspiel-Verein Borussia 1909 је почела у угоститељском објекту. Једне вечери у северноисточном делу града, пре више од сто година, 18 младића, подстрекнути највећом снагом коју младост има, љубављу и бунтом, основали су фудбалски клуб. Дали су му име по локалној пивари, а оно, на латинском, означава Прусију.

Тако је кренуло... Многи градови себе називају фудбалским градовима, и многи са правом то чине, али заиста су ретки они у којима је клуб неприкосновени симбол локалног поноса. У једном, не тако кратком моменту, само је Милвоки производио више пива од Дортмунда, који је још био до преливања испуњен рудницима угља и челичанама. Али, тамо негде у другој половини 20. века, светски економски догађаји редом су смакнули скоро све носиоце градског идентитета. Остала је само Борусија, вољена до лудила и мало више од тога.

Она је први немачки клуб који је освојио неко међународно такмичење (Куп победника Купова 1966. године). И да, Борусија јесте један од највећих клубова Немачке. Међутим, то значи много мање него што се на први поглед чини. Штавише, мало је и бесмислено тако нешто рећи. То је исто као казати да је Нови Зеланд једна од највећих земаља Океаније. Постоји мастодонтски велика Аустралија и гомила острваца и скупова острваца од којих је, ето, Нови Зеланд највећи. Тако је и у немачком фудбалу. Небосежни ентитет, поред којег сви делују као младежи, јесте Бајерн из Минхена. Борусија је само једна од тачкица. Можда већа од осталих, али много мања од чудовишта из Баварске.

Бундеслига никада није успела да формира класично ривалство, па чак ни релативно затворену групичицу тимова – два, три или четири – који би се сваке године борили за трофеј. Бајерн је једина константа. Сваких пар година неки клуб ће се издићи међу рајом и постаће привремени супарник. То је била Борусија из Менхенгладбаха седамдесетих, Хамбург и Вердер Бремен осамдесетих, Борусија из Дортмунда па онда Бајер из Леверкузена деведесетих. Сваки од ових клубова траје пар сезона, али онда мора да се регрупише и узмакне, што отвара место новом пргавом претенденту.

Борусија није желела да буде само још један беочуг у безграничном ланцу. Везир је пожелео да буде калиф уместо калифа. Почела је да доводи велике играче и да за њих даје пропорционално велику количину новца. Када се попела на врх, а у последњој деценији прошлог века освојила је две Бундеслиге, Лигу шампиона и Интерконтинентални куп, осладило јој се. Није хтела да силази. Желела је ту и да остане. Несрећа је што је, у комбинацији очајања и мегаломаније, покушала то да уради тако што ће да надбајернује Бајерн.

Кренула је да троши новац. Много новца, још више новца него до сада. Новца који суштински није имала.

Изузимајући историјске и познате изузетке, Бајер из Леверкузена, Волфсбург, однедавно и Хофенхајм, немачки клубови су увек били јавне, непрофитне, мултиспортске асоцијације, које функционишу у име општег добра. Репрезентују своје чланове, који их и воде. Међутим, крајем прошлог миленијума, клубовима је ипак дозвољено да своје професионалне фудбалске секције претворе у компаније.

Међутим, и ту је постојала зачкољица. Педесет процената акција те нове компаније, плус још једна акција, мора да остане у власништву матичног клуба. То је познато као „50+1" правило, успостављено како би био очуван интегритет спорта. Ово значи да ови клубови не могу бити присвојени куповином нити отуђени продајом.

Борусија је прихватила ову могућност, као и сви уосталом, али је онда отишла и корак и по даље. У октобру 2000. године ушла је у процедуру иницијалне јавне понуде и изашла је на берзу. Клуб је продао око 13 милиона акција, по цени од 11 евра по акцији, чиме је зарадио невероватних и неочекиваних 140 милиона евра.

Тадашњи председник Герд Нибаум обећао је да ће тај новац уложити у Steine und Beine, у „камење и ноге", односно у инфраструктуру и нове играче. Мало ко је тада схватао колико је то наопако, јер је клуб већ био заглибио са дугом већим од 70 милиона евра.

Вестфален је надограђен, а клуб је покренуо или прибавио много ћерки компанија, од туристичких агенција до сопственог произвођача спортске опреме. То је покрило „камење".

„Ноге" су били Марсио Аморосо, Бразилац који је доведен из Парме за, у то време, рекордну суму у Бундеслиги, па Торстен Фрингс и Томаш Розицки. Борусија је освојила нови шампионат 2002. године, а несрећно је поражена у финалу Купа Уефа од Фејенорда у Ротердаму. У полуфиналу су победили Милан са 4:0, а Аморосо је постигао хет-трик у првом полувремену.

Деловало је да је све сјајно у Дортмунду. Божић преподне, Ускрс поподне. Али није било тако.

Покренуто је уобичајено фудбалско коло несреће. Новац који је пристизао коришћен је да се исплате дуговања, накркачена понајвише плаћањем превисоких обештећења за фудбалере и њихових превисоких плата. Онда је преузиман нови дуг којим су плаћани нови фудбалери, јер само су они гарант да ће новац наставити да шикља у правцу клуба.

Још простије. Потребан вам је скуп тим да бисте били успешни. Морате да будете успешни да бисте могли да приуштите скуп тим. И тако у круг, као змија која грицка себи реп.

И то је некако функционисало. Све док није престало да функционише.

Борусија је, чак, направила споразум са инвестиционом компанијом у власништву једне велике франкфуртске банке. Клуб је, према договору, продао инвеститорима стадион за 75 милиона евра, са намером да га откупи назад. Закуп су плаћали сулудих 17 милиона евра годишње. Борусија је добила довољно шушки, а инвеститори, грађани са најразличитијих страна живота, прилику да фино зараде. Свима лепо, зар не? Па, не.

Све се распрсло и сурвало када је тим престао да буде успешан. Борусија се није пласирала у Европу 2004. године. Новац којим би се исплатили дугови престао је да пристиже. Неколико месеци касније, Нибаум је признао да је дуг клуба набубрео до око 120 милиона евра.

Борусија је напречац, односно само наизглед напречац, постала клуб који је требало спасити. Несолвентности и ражаловања у аматерски ранг. Можда чак и смрти.

Локални предузетник Ханс-Јоаким Вацке преузео је на себе да избави клуб из губице банкрота. Он и његови саветници смислили су начин да клуб преживи. Међутим, постојао је проблем – Борусија више није могла да плаћа преузете обавезе.

На састанку у згради на дизелдорфском аеродрому, представници клуба, у позицији која није неслична оној у којој се налази мамурни племић који је бекријајући спискао дедовину и сада иска још средстава, морали су да убеде 444 малих инвеститора да одложе своја потраживања.

Да су ови мушкарци и жене, који се никада раније нису видели у животу, лупили својом колективном песницом о сто и захтевали свој новац баш ту и баш тада, Борусија би одјездила у непостојање.

Међутим, након више од шест сати питања, објашњавања и појашњавања, пристали су на понуђени план изласка из непријатне ситуације у којој су се обрели. У понедељак, 14. марта 2005. године, око пола четири поподне, клуб је спасен. У међувремену су Вацке и његови људи успели да консолидују клуб, смање дуг, па и да откупе стадион.

Од тог дана постоји заглавље изнад сваког клупског поступка, мали астериск који дефинише њихово понашање. Спортски циљеви су највиши могући, али никада више се до њих неће долазити преласком црвене линије, односно задуживањем.

Борусија је била клуб блазираног корпоративног менталитета и незајежљивости и умало није скончала због тога. Данас је то клуб који функционише са много више одговорности, умерености и здраворазумности. То је и клуб у којем амбијент личи на онај из фирми Силицијумске долине, у којима мултимилионери на посао долазе бициклом, у јапанкама и дуксевима са капуљачом. Другачије је него у осталим клубовима Немачке, који су, сами по себи, већ подоста другачији од клубова у западној Европи. Постоји врло јасна потреба да се избегне претенциозност и накинђуреност. У региону који је, између осталог, познат и по високим стопама незапослености, свака алузија беспотребне помпезности би била шкодљива. Присност заједнице и спортског колектива није само део тамошње културе, већ представља и њихову снагу. Једну од ретких предности која не долази са етикетом и бар кодом, због чега им је и у најцрњој тмини остала доступна.

И због тога, иако би им то донело пет милиона годишње, клуб неће увести седење на свим трибинама и кренути да наплаћује скупље карте. И увек ће, на било чијем терену, играти у дресовима жуте и црне боје.

Како онда и не би било лако навијачима да се поистовете са Борусијом и њеним срећама и несрећама. Они нису муштерије, већ део целине. Врло важан део целине, са својим обавезама и привилегијама. Физички приказ те љубави је и чињеница да је Борусија већ хронично најгледанији тим Европе. Она заиста јесте, врло буквално, клуб својих навијача и свог града.

А тај њихов клуб је поново постао стабилан. Сада је само преостало да се та новостечена стабилност каналише и претвори у успех. За то им је био потребан тренер. Другачији тренер за другачији клуб. Јирген Клоп им је пасао као пун месец вукодлаку.

Као и код многих (скоро свих, заиста) великих тренера, Клопова каријера је наставак нимало спектакуларне играчке каријере. Све време носио је дрес Мајнца. „Имао сам мозак за Бундеслигу, а таленат за пету лигу. Резултат је играње у другој лиги", говорио је Клоп, који је одмах по окончању тог играња, 2001. године, постао тренер истог тима.

Први је човек који је увео Мајнц у елитну лигу Немачке, а онда је постао и први човек који је са овим клубом играо Куп Уефа. Када је постало јасно да ће напустити овај клуб, након 18 година, много је било оних који су покушали да му се додворе. Али Клоп је као суши или пица са ананасом. Није за свакога.

У припремном периоду, уочи прве бундеслигашке сезоне Мајнца, одвео је тим пет дана на једно шведско језеро, где није било струје и где су играчи сами морали да лове своју храну. Не постоји много тимова који пристају на овакве штосове.

Бајерн му је пришао, али се на крају ипак одлучио за Јиргена Клинсмана, тренера много ваздашњијих манира. Ули Хесе је касније признао да је клуб жестоко погрешио. Хамбург је такође обавио разговоре са њим, али је клупска хијерархија на крају уговор понудила Мартину Јолу, који је, за разлику од Клопа, носио одело на разговору.

Напослетку, а пре отприлике седам година, завршио је у Борусији из Дортмунда. Када је дошао, питали су га шта жели да уради у новом клубу. „Да стварам успомене", казао је.

Први трофеј узео је већ у првој сезони, и то немачки Суперкуп. Прво је био шести у лиги, па онда пети. Онда је био први. У сезони после те је одбранио титулу, а њој је придодао и DFB-Pokal (пет голова је дато Бајерну у финалу Купа). Годину дана касније одвео је Die Schwarzgelben на Вембли, у финале Лиге шампиона, али се ипак није вратио са пехаром.

Ови тријумфи, посебно када се овако наређају, су сјајни, али за успомене је потребно више од тога. Оне траже игру.

Тактика није увек била нешто око чега су се ломиле немачке фудбалске главе. Победе и порази објашњавани су на другачији начин. Кривица је увек била у играчима – нису били довољно добри, или се једноставно нису довољно борили, или је у питању, најсрамотније од свега, комбинација ова два.

Тренери, када би били перципирани као сагрешници у неспеху, испостављали су се као недовољно утицајни у свлачионици. Превише хармоније међу играчима је штетно, за то је одговоран тренер. Премало хармоније међу играчима је штетно, и за то је одговоран тренер. Тренери су били мотиватори и хушкачи, испред и изнад свега, а ако су резултати изостајали то је било због тога што нису успели да убеде или натерају фудбалере да извршавају оно што се од њих захтева на терену. Ништа више. Мисао да су можда саме идеје лоше, а не погрешна егзекуција истих, и да је то бремза тимског прогреса, није падала близу ичије памети.

Ако вам се ово чини необичним, јер ко још повезује Немце и ретроградност и шарлатанство, не би требало. Немачка фудбалска мисао скоро увек је каснила за остатком континента. Пре Другог светског рата били су, у односу на централноевропске суседе свакако, у сенци запећка. Били су последњи у колони, као најслабашнији дечак на часу физичког. Када су тријумфи напокон дошли, доносио их је Kampfgeist (борбени дух, прим. аут.), не умеће. Када су 1954. године постали прваци света, победивши Мађарску у утакмици која се због неочекиваности исхода назива „Чудо из Берна", имали су помоћ блата и копачки са прилагодљивим крампонима.

Професионални фудбал устоличен је тек шездесетих година, а пресинг, најважнији чинилац модерне игре, увежен је деведесетих година прошлог века, неколико деценија након што је осмишљен.

У последњој декади, међутим, ово се променило. Схватање фудбала и улога његових саставних компоненти се променило.

Konzeptfußball, или фудбал концепта, дуго није постојао. Онда се појавио и у једном тренутку постао је поштапалица. Сада је појам одбачен, јер је постао редундантан. Тим са јаком, веома јасно дефинисаном општом идејом је норма у Бундеслиги, никако више изузетак. За то су заслужни тренери који су показали да квалитетан систем надјачава било који скуп фудбалера. Ралф Рангник, Луј ван Гал, Пеп Гвардиола, Роџер Шмит и Томас Тухел су то демонстрирали и још увек демонстрирају. Јирген Клоп, међутим, то је учинио можда и најдопадљивије.

Нова максима у трансфер политици Борусије, након описаних новчаних тескоба, била је она бувљачка – старо за ново. Искусни и преплаћени играчи су напуштали клуб, а уместо њих долазили су јефтинији фудбалери, млади, талентовани и мало шта више од тога. Шинђи Кагава, рецимо, доведен је из Серезо Осаке и плаћен мање од пола милиона евра. Кевин Гроскројц, довучен из друге лиге, био је бесплатан. Марио Геце је исто био бесплатан, с обзиром да је у клубу био од девете године. Нури Шахин је ту био од 11. године. Хумелс је пристигао из Бајерна, који није превише веровао у њега, малтене будзашто.

А шта је то што младе ноге, пламтеће срце и мотивисани ум могу да раде? Могу да трче и да се боре. Клопу довољно.

Тактика је комбинација два фактора – формације и стила. Формација, односно облик тима, дистрибуција фудбалера у простору, није била необична. Али, стил... Клопов стил је био шокантан.

Његов основни елемент, или барем најекстремнији а самим тим и најлакше уочљив, јесте gegenpressing. „Противпресинг" или „контрапресинг" је модалитет понашања играча непосредно након што се изгуби посед. Уместо да се повлаче у дефанзивну структуру, они ће моментално покушати да отму лопту назад, притискајући противника где год он био.

Нападе је најбоље зауставити и пре него што су почели, посебно што ближе голу противника, али то није сав резон. Ту је и чињеница да је ривал најрањивији у првим тренуцима након што је дошао до лопте, јер је а)вероватно потрошио доста енергије у јурњави, б)положај његовог тела и његов став недовољно стабилан, в)његов фокус скренут са терена и саиграча на лопту, што значи да је, макар привремено, несвестан опција које има за додавање.

Трик је у томе да фудбалери увек буду правилно позиционирани. Морају да буду близу једни других да би могли да притискају као сложна јединица, али довољно размакнути да у фази напада њихова додавања не буду закрчена. Још је важнија свест играча у ком тренутку се престаје са пресингом, односно када се коначно повлаче и образују одбрамбену конструкцију (отуд и чувено „правило пет секунди").

Наравно, није Борусија једина која је примењивала gegenpressing (кхм, кхм Барселона), али је вероватно била најбоља у томе. Реч је, на крају, са разлогом немачка.

И са лоптом, Клопов фудбал је брз, помало шенут, директан и вертикалан. Он воли да ризикује, да буде агресиван, да заплаши. Клоп воли да напада, заправо не воли ништа више тога, али њему задржавање поседа није важно колико, рецимо, Гвардиоли или Венгеру.

"Он воли да има лопту, да игра фудбал, пасове... То је као оркестар", рекао је Клоп о Арсену Венгеру. „Али то је тиха песма. Ја волим хеви метал".

И тако његови фудбалери зује тереном као стршљенови умочени у нитрометан. Без стајања, без одмора и без милости према себи и другима.

Оваква игра, очигледно, захтева много самопожртвовања од фудбалера и они ће бити спремни да јој се посвете и себе подвргну екстремном физичком напору искључиво ако верују свом тренеру.

„Не можете да победите без тактике, али емоција чини разлику", каже Клоп и тако, можда и несрачунато, открива своју највећу тајну.

Током мечева, Јирген Клоп је призор који се не заборавља. Он фијуче по техничком простору као балон који испушта ваздух, радује се голу као да то није само први који је постигао, већ и први који је видео, а протестује код судија користећи сваки уд који има на располагању. И играчи реагују на ово. Није исто слушати наређења генерала који их издаје док јуриша са тобом, и оног који то ради у белим рукавицама из залеђине.

Клопова моћ је та да он успева да се конектује са својим играчима на један врло дубок начин, да заобиће све менталне инхибиције и да се завуче у делове њихове свести обрасле најважнијим осећањима и поривима. Поверење, поштовање, па што не рећи и љубав, које на тај начин заснива су баснословни.

Када је Кагава одлазио у Манчестер Јунајтед, он и Клоп су, према сопственом признању, провели 20 минута у загрљају и сузама. Док су трајале недаће Матса Хумелса са повредама, он је нашао начин да утеши дефанзивца. „Чекаћемо га као што добра жена чека мужа који је у затвору".

Он зна шта да каже, како, у ком тренутку, са осмехом широким као предворје. То га чини врло убедљивим, неодољивим штавише. Он је као пријатељ кога никада не упознајете са својом девојком, јер се бојите да ће онда она престати да вам буде девојка. Само што он, уместо да заводи девојке, наводи фудбалере.

Током неколико сезона Борусија из Дортмунда је била најпопуларнији други тим на свету. Ако сте и имали своју примарну екипу за коју навијате, крајичком ока, у ретровизору, пратили сте шта ради Борусија, можда несвесно стежући песницу од задовољства када видите да су опет победили. Сада вам је сигурно жао што је све то готово.

Почело је у првом колу текуће сезоне, када је Борусија у мечу са Бајером из Леверкузена, након девет секунди, примила најбржи гол у историји Бундеслиге. Ово, имајте на уму, није једини гол у Бундеслиги који су примили у првом минуту. Додајте томе да јој је, у Лиги шампиона, Арсенал дао гол након 65 секунди, а Карлос Тевез након 132 секунде. Цела сезона личила је на партију флипера без оних полугица за ударање. Где год се лопта одбила, како год одскакутала, на крају би увек завршила на једном те истом месту. У голу црно-жутог тима.

Све је било једна велика и помућена сукцесија бесловесних грешака у дефанзиви и проћердавања деведесетдеветзапетадеветопроцентних прилика пред голом ривала. Али то није лоша срећа. Или, није искључиво лоша срећа.

Kloppo нема заштитну мрежу. Он никада није, барем не сасвим, развио неки економичнији или прибранији тактички приступ. И то, једноставно, није одрживо.

Такође, Клоп и Борусија су предуго заједно. Тимови морају да се пролуфтирају. У супротном ће се убуђати. Бела Гутман, који је у својој каријери променио више клубова него Лари Кинг и Елизабет Тејлор супружника, фудбалског тренера је упоредио са кротитељем лавова.

„Он контролише животиње, у чијем кавезу изводи своју тачку, само док то ради са самопоуздањем и без страха. Али у моменту када постане несигуран у своју хипнотичку енергију, и када се у његовим очима појави трачак страха, изгубљен је".

Пре утакмице са Борусијом из Менхенгладбаха, Клоп је унео сат са алармом у свлачионицу и наместио га да се огласи непосредно пре почетка меча. Порука је била јасна – време је да се пробудите. Симболика овог геста и његовог ефекта је двојака. Он још једном показује многоврсност и имагинативност Клопових метода. Али пораз у овом мечу показује да Клоп више нема моћ као некада да врбује своје играче. Постао је изгубљен.

Дошло је време за растанак, а та очигледност никоме није промакла. Међутим, у Борусији би пре променили боје у краљевско плаво, посули стадион шљокицама и као химну одабрали неку песму Мајли Сајрус него што би се одрекли Клопа. Он није тренер коме се уручује отказ и Борусија сигурно није клуб који би тако нешто покушао. Чак ни када никога није било испод њих у националном шампионату, када су таворили, сами, у мрачном и влажном подруму Бундеслиге. Одлука је увек била само његова. Једини човек који је могао да отпусти Јиргена Клопа јесте Јирген Клоп. И он је то урадио.

"Увек сам говорио да ћу, у тренутку када осетим да нисам савршени тренер за овај изузетни клуб, то и рећи", гласило је објашњење Клопа, изговорено са лакоћом некога ко је управо добио ударац у плексус. Његов израз је припадао особи која је коначно схватила да је хтела да уради нешто немогуће. Клоп је деловао као човек који је претходних месец дана провео покушавајући да научи рододендрон да сриче слова.

Најдужи режим једног тренера Борусије у историји примакао се крају. Када је непријатна објава била окончана, Ханс-Јоаким Вацке је устао и загрлио Клопа.

Клопа је, сасвим сигурно, стрефио и један невидљиви али врло стварни дувар. Караконџула, каква модерни фудбал уме да буде, једноставно је прејака и непобедива. Он, овакав, не дозвољава клубу који није део утврђене елите да буде успешан више од неколико година.

Примена финансијског фер-плеја, која не допушта да клуб напаја новац који није он сам створио, учинила је да се процеп између оних неколико суперклубова и осталих претвори у кратер. Ако клубовима није дозвољено да се надограђују упумпавањем новца са стране, а није, елитни клубови ће остати недодирљиви.

Новац од ТВ права, маркетинга, спонзора, „мерчендајзинга", турнеја – иду највећим делом њима. Манчестер Јунајтед је био седми прошле године у Премијер лиги, а опет га то није превише финансијски докачило. Замислите, на пример, Саутемптон у истој ситуацији. Захваљујући финансијском фер-плеју, највећи клубови су повукли мердевине за собом и више не морају да се осврћу.

Борусији сезонама ови суперклубови узимају играче. Почело је са Реалом и Нури Шахином 2011. године, а за сада стоји на Бајерну из Минхена и Роберту Левандовском. Сваки пут када би се то догодило, Клоп би морао да се прегања са много већим проблемом од простог довођења новог фудбалера. Сваки трансфер Борусије је високоризичан, јер је простор за грешку минималан. Она не може, као поменути клубови, просто да доведе друго појачање, ако ово прво не испуни оно што се од њега очекује. Борусија има само један покушај.

Притисак домаће лиге, где сваки неуспех на почетку сезоне дозвољава Бајерну да шмугне, значи да је Клоп морао да погоди са новим играчем апсолутно сваки пут у сваком прелазном року, што је апсолутно немогуће.

Као да играте покер против некога коме је подељено 25 карата. И још, ви морате да играте са картама окренутим лицем према горе. Колико пута ћете победити? Једном, ако имате много среће. Два пута, ако имате много знања. Трећи пут ће вас самлети.

„То је као Џејмс Бонд – осим што су они онај други лик (негативац)", лапидарно је Клоп описао Бајерн и начин на који он и њему равни клубови решавају ствари.

Али, на крају, Клоп и није обећао вечност у осами на врху када је дошао. Обећао је успомене. А, ако икада будете свраћали у овај крај, знаћете да ли је испунио обећање.

Понекад, бука стварно јесте само бука. Али не и на фудбалском стадиону. Не и на стадиону Борусије из Дортмунда. У свакој песми, у свакој рици и свакој шкрипи, од сада па док је света у коме фудбал значи нешто, чућете радост и чућете понос. Због четири поготка Роберта Левандовског против мадридског Реала у полуфиналу Лиге шампиона. Због било ког од 67 погодака у првој шампионској сезони најбољег тренера коме је икада овде клицано. Због прве дупле круне у историји клуба. Због интензитета којим су се драла колена и грла током седам дивотних година.

И када се разиђе „жути зид", када се 25.000 људи повуче са највеће трибине света и када Südtribüne остане гола и празна, моћи ћете да чујете, нећете морати ни да се напињете. Вечни ехо победа и хеви метал фудбала који их је донео.