Лео Меси, првих десет година

Лионел Меси је постигао 403 гола за Барселону. Када то поделите са десет година, добијете неки просек од око 40 голова, што је, не постоји други начин да се то каже, једноставно ненормално.

Аргентинац, кога су у његовој домовини упознали тек када је постао најбољи играч и стрелац Светског првенства за играче до 20 година (када је он сам имао тек 17), већ је сада најбољи фудбалер у историји Блаугране.

Индивидуалне почасти и рекорде које је обарао успут као да су од стакла вероватно ни сам не може да наброји. Уосталом, недавно је признао да не може да се сети ни свих хет-трикова које је постигао. А и како би, када 32 пута постигао три гола на једној утакмици.

А, све је почело једним голом.

Био је то 1. мај 2005. године. Барселона је играла са Албасетеом. Самјуел Ето је излазио из игре, а на његово место је дошао дечачић од 17 година, десет месеци и седам дана. За многе навијаче Барселоне он је тада још увек био само глас који су чули у пролазу, трач о чуду које се помаља из Ла Масије. Играо је и пре ове утакмице, показао врло јасно да у његовим ногама има нечега другачијег, али био је још дете. Нису се превише обазирали на њега, сигурно не када је један Роналдињо био на терену. Врло брзо ће се и то променити.

Управо је Роналдињо пребацио одбрану ривала, Меси је пребацио голмана Раула Валбуену и постигао гол. Или није? Арбитри су свирали офсајд.

Међутим, тек неки тренутак касније, готово идентична ситуација. Роналдињо пребацује одбрану ривала, Меси се намешта као да планира да пробуши лопту својим стопалом, а онда је меко да мекше не може убацује у гол преко истрчалог голмана. Овога пута офсајда нема. Историја може да почне.

Роналдињо је дотрчао до Месија и подигао га на леђа. Било је скоро као да му предаје штафету. Или, прецизније, магију. Магија живи на Камп Ноу...