Љајић, још једном...

Када је на лето 2012. Адем Љајић практично искључен из репрезентације постојала су два објашњења једне исте ствари:

Прво, да је Адем Љајић морао да напусти репрезентацију јер не жели да пева химну Србије која вређа његова верска уверења.

Друго, да је Адем Љајић морао да напусти репрезентацију јер је прекршио договор (у овом случају уговор).

Та прича је већ толико пута причана, али ипак не до краја. И она је вероватно тема за неке социологе, политикологе...

Што се репрезентације тиче, која је заправо овде главна тема, нико од момака му јавно (а такође не постоје назнаке да је било приватних приговора) није замерио на размишљању које је потпуно другачије од остатка екипе. А није познато ни да му је неко замерио што је прекршио договор потписан пред почетак Михајловићевог циклуса.

Деловало је да су страсти потпуно смирене, да је све мирно и да нема невоља. На утакмици са Француском, када је Адем Љајић ушао у игру, ниједан звиждук се није чуо са трибина стадиона Партизана, ниједна критика или повик негодовања, што је само потврдило тај утисак.

Када је Дик Адвокат у среду испричао кратку причу о Адему Љајићу и разлозима његовог изостанка није јасно шта је подразумевао под тим „другачији менталитет". Заправо, поново, као и у случају Невена Суботића, не постоји објашњење шта је тачно било.

А нешто се очигледно догодило током тих дана када се тим спремао за пријатељски меч са Француском. Или током самог меча, или после утакмице.

Ни Невен, ни Адам се нису огласили овим поводом. Најгоре би било да употребе лошу праксу неких српских спортиста и тренера да о овом, потпуно „домаћем" питању, говоре са иностраним новинарима.

То би могао да буде следећи лош корак једног, или другог.

Удаљавањем од репрезентације и Суботић и Љајић се на неки начин удаљавају од српског друштва. Каква год да је та репрезентација, колико год била критикована, колико год да има (ако има) људи, тренера, играча, па и новинара... који се не допадају јавности, то је ипак репрезентација једне земље.

Када у Гугл или било који претраживач кренете да укуцавате појам „Serbian national..." прво ће вам као понуђени одговор изаћи „football team".

Фудбалска репрезентација, понашање у њој, однос према њој, писање о њој... све је то слика једног друштва и једне државе. Репрезентација је симбол државе.

Зато је некада важно гледати шта ви можете да урадите за репрезентацију, а не шта она може да уради за вас.

Адем Љајић, неоспорно добар и талентован играч, (и ако је дозвољен лични став, у досадашним контактима које сам имао са њим - пристојан и васпитан момак) са овом Адвокатовом одлуком уписао је још једног тренера који није на његовој страни, који га је на неки начин критиковао. Само у претходне две и по године то су била три тренера. Делио Роси у оном тешком инциденту у Фјорентини, Синиша Михајловић и сада Дик Адвокат.

Само неразумевање (да не кажем сукоб) са тројицом људи не мора одмах да значи и да су они у праву. Али и Михајловић му је дао шансу после мучних сцена са Делиом Росијем, и Друловић и Адвокат су прешли преко свега, иако се радило о разлици поводом једног веома осетљивог питања, са Синишом Михајловићем.

Свакоме би требало дати прилику да објасни шта је разлог неспоразума или разлика.

Љајић је сада још даље од репрезентације, па ако хоћете и друштва чији је део. Чијом кривицом, који су то разлози и шта урадити да би се то превазишло после новог разлаза са селектором, а вероватно и са тимом - следећа су питања. Али сада, пре свега Адем Љајић мора показати вољу да се све то реши или да се на то одговори.

Јер и тим и јавност су већ једном показали да имају разумевања за Љајићева осећања, па чак и за прекршен договор.

Али да би се знало, где се повлачи та линија између разумевања и осуде, да би ствари и односи постали чисти, јасни, нескривени и недвосмислени, о тим стварима се мора разговарати.

О проблемима се мора причати. И о проблемима се мора слушати.