Пљување, песничење, рвање – Битка за Сантјаго

У историји светских првенстава само је мали број утакмица добио своје име по којем ће бити заувек упамћено. На Светском првенству 1962. године у Чилеу, меч између домаћина Мундијала и репрезентације Италије у другом колу групне фазе такмичења назван је „Битка за Сантјаго". Иза имена утакмице не крије се величанствена фудбалска представа, већ беспоштедна туча која је подсећала на борбу на живот и смрт фудбалера две репрезентације.

Како је легендарни коментатор Би-Би-Сија Дејвид Колмен након одгледаног снимка утакмице констатовао, меч између Чилеа и Италије био је: „Најглупља, најјезивија, најодвратнија и најсрамотнија фудбалска представа у историји ове игре".

Ове речи Колмена савршено описују оно што се 2. јуна 1962. године дешавало на стадиону у Сантјагу. Ипак, не објашњава зашто је дошло до тога да две репрезентације кидишу једна на другу као смртни непријатељи.

Све је почело још педесетих година прошлог века када се одлучивало о кандидатури за одржавање Мундијала. Имајући у виду да су се прва два послератна мундијала одржала у Европи, јужноамеричке државе тражиле су да се наредно такмичење одржи на том континенту, или ће, слично као 1938. године, бојкотовати Мундијал.

Кандидатура Аргентине сматрала се најозбиљнијом, док се Чиле пријавио само формално, не очекујући да би могли ту државу да изаберу за домаћина такмичења. На дан гласања 1952. године за домаћина Мундијала, супротно свим очекивањима, изабран је управо Чиле.

Чиле је имао ту несрећу да током припрема за Мундијал, 1960. године доживи најјачи земљотрес икада забележен. Земљотрес је био невероватне снаге од 9,5 степени Рихтерове скале, а последице је осетио скоро читав Пацифик. Сам Чиле је био опустошен док је хиљаде људи изгубило животе.

Ионако скромна инфраструктура била је додатно оштећена, али ФИФА није желела да одузме домаћинство Мундијала Чилеу, који је некако успео да оспособи четири стадиона од првобитно планираних осам, да на њима одржи мечеве Светског првенства. Далеко од гламура претходних Мундијала, приближавао се почетак новог великог такмичења.

Чилеу нико није замерао на скромнијим условима у којима се одржава Светско првенство, нико осим двојице италијанских новинара који су из главног града Сантјага послали текстове где су критиковали стање у чилеанској престоници. Антонио Ђирели и Корадо Пицинели описали су Сантјаго као екстремно сиромашан град у којем влада потпуни хаос и који није спреман за организацију спортског такмичења какав је Мундијал, док су чилеанске жене описане као „лаке".

Када су наслови изашли у италијанској штампи непосредно пред почетак Мундијала, Чилеанци су били огорчени. Пренели су написе италијанских новинара и користили их да „запале" нацију пред меч другог кола Мундијала који је Чиле играо управо против „азура".

Иако су се двојица италијанских новинара правдала да су њихови текстови драстично измењени, повратка није било. Страсти су толико узавреле да је један аргентински новинар претучен у Сантијагу јер су Чилеанци помислили да је Италијан. Ситуација се толико отргла контроли да су Антонио Ђирели и Корадо Пицинели морали да напусте Чиле. Све се то догађало уочи почетка Мундијала и меча са Италијом.

Онда је у другом колу групне фазе, 2. јуна 1962. године, на ред дошао и меч између домаћина Мундијала Чилеа и Италије. На стадиону у Сантјагу окупило се више од 66.000 бесних навијача жељних освете за увреде изнесене у италијанској штампи.

Фудбалери Италије су покушали да изгладе ситуацију. Када су истрчали на терен носили су букете цвећа које су поделили дамама на трибинама. Букети су моментално бачени на атлетску стазу. Било је јасно да опроштаја нема и да се на терену спрема права битка.

Посебан пик навијачи су имали на јужноамеричке фудбалере који су променили страну и заиграли за Италију. Њих су називали „ориунди", а на Мундијалу у Чилеу боје Италије бранили су некадашњи репрезентативци Аргентине Омар Сивори и Умберто Маскјо, као и некадашњи бразилски репрезентативац Хосе Алтафини.

Меч, који ће се претворити у обично улично песничење судио је енглески арбитар Кенет Кен Астон, који ће касније добити своју заслужену улогу у историји фудбала.

Ако је постојала било каква недоумица да ће утакмица две репрезентације бити коректна, то је отклоњено већ у 12. секунди меча када је направљен први оштар фаул. Већ у петом минуту енглески судија је интервенисао у ситуацији која је претила да прерасте у тучу, када је италијански репрезентативац Марио Давид ударио Еладија Рохаса, да би тренутак након тога и Умберто Маскјо поткачио Леонала Санчеза.

Страсти су кулминирале у 12. минуту када је италијански фудбалер Ђорђо Ферини, бесан због константних фаулова Онорија Ланде, ударио чилеанског фудбалера. Ферини је добио црвени картон и тек онда је тотално изгубио живце. Заједно са саиграчима окружио је енглеског судију Астона тако да је на крају морала да интервенише полиција и изведе побеснелог играча са терена. Пуних осам минута Ферини је урлао и опирао се искључењу и интервенцији полиције. Тек након његовог изласка утакмица је настављена.

На утакмици која је често била прекидана фауловима наредни велики инцидент догодио се пред крај првог полувремена када су се покошкали најагресивнији италијански играч Марио Давид који је поново „нишанио" Санчеза. У тренуцима када је код десне корнер заставице гола Италијана Санчез задржавао лопту Давид га је оборио. Иако на земљи, чилеански фудбалер је задржао лопту између ногу, али га је Давид два пута шутнуо.

Санчез, чији је отац био професионални боксер, устао је и упутио један прецизан ударац који је нокаутирао Давида. Занимљиво је да овај ударац није санкционисан од стране судије Астона, који је одавно већ изгубио контролу над подивљалим играчима.

Ни Давид није могао да остане миран након примљеног ударца. Само неколико минута касније италијански репрезентативац се залетео и ногом, у карате стилу, „закуцао" Санчеза у главу, након чега је добио црвени картон. На терену је остало 11 играча Чилеа и девет фудбалера италијанске репрезентације. Сам Санчез је касније признао да „мајгери" Давида није био толико страшан, али да у „овом послу мало глуме није на одмет".

Занимљиво је да се Давид вратио да погледа у каквом је стању Санчез, покушавши да искористи непажњу судије Астона и придружи се саиграчима у наставку меча. Међутим, енглески судија је успео из другог пута да истера Давида са терена. Убрзо након тога је завршено и прво полувреме које је трајало невероватних 57 минута.

Ни друго полувреме није било ништа боље. Санчез је тукао као у заносу. Следећа жртва његових лудачких стартова/удараца био је Умберто Маскјо којем је Санчез поново прецизним аперкатом сломио нос. Ни за ово Чилеанац није добио искључење. Наравно, ни Италијани нису остајали дужни, штавише, били су далеко агресивнији од домаћина.

У тренуцима предаха, када на терену нису размењивали ударце и дивљачке стартове, фудбалери две репрезентације су се вређали, псовали и пљували. Са два играча мање Италијани су се добро држали све до финиша меча када су Рамирез у 73. и Торо у 87. минуту сломили одбрану „азура" за победу Чилеа од 2:0.

Снимак утакмице стигао је неколико дана касније у Европу авионом. Тек тада љубитељи фудбалске игре могли су да се увере у бруталност нечега што је личило све осим на утакимцу. У најави, пре него што је пустио снимак, обраћајући се гледаоцима, познати коментатор Би-Би-Сија Дејвид Колман је рекао легендарну најаву: „Добро вече. Утакмица коју ћете гледати је најглупља, најјезивија, најодвратнија и најсрамотнија фудбалска представа у историји ове игре". Најавом је на савршен начин описао оно што се догађало на терену.

Италијани су се поразом од Чилеа опростили од наредне фазе Мундијала. У последњем колу су се од такмичења опростили убедљивом победом над репрезентацијом Швајцарске резултатом 3:0. Читав свет их је кривио за срамотно понашање фудбалера на утакмици са Чилеом, док је тек понеко поменуо да ни фудбалери јужноамеричке репрезентације нису били цвећке.

Након победе над Италијанима, репрезентација Чилеа је оверила пролаз у другу рунду и искористила набој који је добила и дошла је до полуфинала где је поражена од Бразила. У борби за треће место Чиле је савладао сјајну репрезентацију Југславије са 1:0. Полуфинале у Чилеу сматра се за једним од највећих успеха репрезентације Југославије на мундијалима.

Светско првенство у Чилеу на крају је освојила репрезентација Бразила која је у финалу била боља од Чехословачке резултатом 3:1.

Ривалитет Јужне Америке и Европе ипак ће кулминирати неколико година касније у  мечевима Интерконтиненталног купа. Варварске представе су довеле до тога да се такмичење скоро угаси јер су европске екипе, освајачи Купа европских шампиона, због бруталне игре, грубих стартова и туча често бојкотовале мечеве са победницима Копа Либертадорес.

Занимљива је и судбина судије Кенета Астона који је судио на мечу између Чилеа и Италије. Коментаришући утакмицу, он је годинама касније признао да му се чинило да надгледа војне вежбе а не да суди један меч Мундијала. Након те утакмице на Мундијалу, Астон је повредио ахилову тетиву и није више судио мечеве тог светског првенства.

Судија Астон је постао заслужан за многе новине које су касније уведене у фудбалску игру. Захваљујући њему уведен је четврти судија, као и резервни судија. Ипак, оно по чему ће га фудбалска историја памтити јесте чињеница да је он измислио жути картон који се први пут користио на Мундијалу у Мексику 1970. године. Ипак, то је нека друга прича.