Црна магија Дијега Симеонеа

Шездесетих и седамдесетих година прошлог века европска књижевност, оивичена и укочена већ изанђалим схватањима, шокирана је и заувек промењена појавом која је дошла из Јужне Америке.

Магични реализам је назив за стил приповедања, хаотичан и величанствен као и континент са којег потиче, који убацује магичне елементе у иначе реалне и приземне околности. Прозаична стварност у овим делима оплемењена је фантастичним мотивима из бајки и митова. Хозе Луис Борхес и Габријел Гарсија Маркес, први међу многима, овиме су литерарном свету поклонили алтернативу и показали да све лепо и вредно ипак није већ измишљено и пуно пута коришћено.

То је, неких пола века касније, успео да понови још један Јужноамериканац, користећи аналогне методе. Само што је он то учинио на фудбалском подијуму. Ово је прича о Дијегу Симеонеу и његовом магичном Атлетику.

Пожртвовање, дисциплина, напоран рад, братство, интензитет, самопоуздање су речи којима се спортисти индоктринирају сваког дана. Говоре им како су баш оне најважније у стремљењима ка успеху. Врло брзо, међутим, они престају да верују у то. Врло брзо постаје јасно да је градивни материјал сваког успеха таленат. Све остало је суплемент, ту је да припомогне и ни корак даље од тога.

Циничнији, или барем они склонији аналитичком промишљању, реч таленат ће заменити речју новац. И неће погрешити.

Здрав разум јасно указује да је капитал утрошен на плате и трансфере најјаснији показатељ будућих успеха једне екипе. Новац не купује срећу, али без проблема купује фудбалску сребрнину. Јасно, не побеђује увек најбогатији, али победника увек треба тражити у оном прстохвату екипа које не морају да питају колико кошта пре него што ће пазарити нешто, односно неког.

Нигде ова плутократија није етаблирана као у Примери. Диспропорција расподеле новца у Шпанији је толико дубока да се сматрало да ће проћи деценије пре него што неко уопште приђе Реалу и Бараселони.

Два клуба су пету годину заредом фудбалски колективи са највећим приходима на свету. „Лос Бланкоси" су у прошлој години зарадили 519 милиона евра, док је Блауграна морала да се задовољи са 483 милиона. У последњих десет година ривали из „Ел Класика" су потрошили више од милијарду евра. Они на плате својих играча троше око 200 милиона евра годишње - Атлетико четири пута мање.

Пре почетка недавно окончане сезоне Реал је довео Бејла, а Барса се дочепала Нејмара. Атлетико је био приморан да прода Фалкаа. Тим који је завршио утакмицу у којој је Атлетико отео шампионски пехар из скоро 100.000 пари руку на Ноу Кампу вреди мање од 40 милиона евра. Реал Мадрид је Асијера Иљарамендија, замену резервног задњег везног, платио милион више. У протеклим годинама дуг Атлетика је превазилазио пола милијарде долара. Не тако давно, дубиоза у клубу је била таква да он није успевао да задржи чак ни сталног спонзора на дресу.

Реал Мадрид и Барселона са једне, и Атлетко Мадрид са друге стране, су два света у сваком смислу осим буквалног.

Дакле, није овде реч о томе да је успех Атлетика у претходним сезонама неочекиван. Успех Атлетика једноставно није смео да се догоди. Спорт је, истина, препун прича о „пепељугама" - тимовима и појединцима који су, практично ниоткуда, освајали велика такмичења испред подигнутих носева прокламованих фаворита. Међутим, ова мадридска Пепељуга уопште није била ни позвана на бал.

Децембар 2011. године био је посебно тескобан на „Висенте Калдерону". Атлетико је поражен у Купу Краља од друголигаша Албасетеа. „Рохибланкоси" су у том тренутку били десети на табели, са четири бода више од екипа у опасној зони. Од почетка сезоне 2009/2010 Атлетико је добио само 35 од 92 одигране лигашке утакмице.

Онда се, два дана пре Божића по грегоријанском календару, у клуб вратио Дијего Симеоне. Од тада је сваки дан као Божић за навијаче Атлетика. Тада почиње чаролија.

Прво је Атлетико отео Реалу трофеј у Купу Краља. Годину дана касније, освојио је титулу првака Шпаније. Ово је прва титула за Атлети након 18 година. До ове сезоне „лос колчонероси" нису били на челу табеле, чак ни на седам дана, ниједном у последњих 16 година. Чекали су 14 година и 25 утакмица да победе Реал. Када су то коначно урадили, исто су поновили већ на наредној утакмици. Осим на „Бернабеу", славили су на Аноети, Сан Мамесу, Местаљи и „Санчез Писхуану". Играли су шест пута са Барсом ове сезоне, ниједном нису изгубили.

Атлетико је освојио Лигу Европе, а онда је уништио Челси у финалу европског Суперкупа. Атлетико је играо у финалу Лиге шампиона након 40 година, а и до њега је дошао без пораза. Чак ни у мечу за трофеј, у 95 минута игре, играчи у црвено-белом нису примили више голова од ривала.

Колико је све ово заслуга Дијега Симеонеа, а колико можда удела у свему имају и неки други фактори? Па, девет играча који су играли срамотне мечеве са Албасетеом играли су и оног дана када је Атлетико освојио титулу - оног дана када је Ноу Камп, први и једини пут, устао и аплаудирао једном тиму из мрског Мадрида. Дакле, заслуге припадају само њему.

Највећи фудбалски тренери су у бити доста различити, често је неозбиљно уопште их и поредити, али постоји једна карактеристика која им је свима блиска. Клубови у којима раде временом постају еманација њих самих. Снага њихове личности је таква да она обликује читаву организацију, која онда постаје рефлексија неке њихове доминантне особине. Најбољи пример за тако нешто је Брајан Клаф, који је Нотингем Форест преузео у другој лиги и онда два пута освојио Куп шампиона. Клаф је био духовит, пргав и арогантан, а некако је баш тако и играо његов Нотингем Форест, провинцијски тим који је владао Европом.

У новије време слично је успело Фергусону или Гвардиоли, чији етос ће још дуго бити водиља клубовима у којима су радили. Сада им се придружио и Дијего Симоене.

Дошао је у клуб у коме је страх био патолошки, а песимизам институционализован. Знао је да је то прво што мора да промени. Знао је да на „Калдерону", пре него што постане реформатор игре, мора да буде ратни поглавица.

Симеоне је, како је сам истицао, играо фудбал као неко ко „држи нож између зуба". То у потпуности одговора ономе како Атлетико игра у овом тренутку. Клуб са фаталистичком традицијом, који је 40 година носио надимак Las Pupas (уклети, прим.аут.), сада је клуб у коме је пораз јерес о којој се ни не размишља. Симеоне је испрао мозак, али и душу својих играча.

Игра Атлетика захтева беспрекорну физичку спрему, али изнад свега она изискује спремност играча да се жртвују и подреде тиму. Да би измамио херкулијанске напоре из својих фудбалера, Симеоне је морао да са њима успостави врло присан однос.

„Он је као бог. Шта год каже, то се и обистини. Ми њему једноставно верујемо", објаснио је Тијаго релације у свлачионици.

Симеоне тражи од својих играча да у сваки меч уђу као да сутра не постоји. Захтева да на терену оставе све што носе у себи. Каже да је једина утакмица о којој играчи смеју да размишљају она која непосредно наилази. Инсистира да је напредак могућ на сваком тренингу и због тога жели максималан приступ сваког дана.

Када долази од других тренера, све ово је клише. У Симеонеовом случају, то је филозофија.

Отуд и чињеница да су играчи Атлетика направили највише стартова у сезони (27,4 по мечу), дозволили најмање шутева противницима и, наравно, примили најмање голова.

Али није све у игри Атлетика бука и бес. Пуристи греше када кажу да Симеонеов тим игра неатрактивно и непривлачно. Истина, лепота Атлетиковог фудбала није очигледна. Потребно је мало зачепркати по површини, можда и променити угао гледања да би се приметила, али она је ту, она дефинитивно постоји. Играчи Атлетика играју у трансу, али у том трансу постоје врло педантни обрасци.

Модел игре Атлетика је врло необични амалгам прогресивног и античког. Симеоне игра у формацији 4-4-2, али његова варијанта неутралише мањкавости овог система због којих је овај одбачен од фудбалског мејнстрима. Наиме, простор иза шпицева, а испред задњих везних фудбалера, је вероватно најважнији у фудбалу. Тај простор класична 4-4-2 формација игнорише - али не и Симеонеова верзија.

Два бочна везна фудбалера, која колоквијално зовемо крила, се у Атлетику увлаче дубоко унутра. Тада се формација преображава у 4-2-2-2, што екипи дозвољава да контролише централни део игралишта. Али ово је само почетак.

Како би извукао максимум из своје јефтине, или прецизније јефтиније екипе, Симеоне је морао да повећа време које на терену проводе његови најбољи играчи. Атлетико не може себи да приушти дубину „ростера" какву имају клубови са нелимитираним буџетима. Због тога је Симеоне поставио тим на начин који дозвољава његовим играчима оптимално време за одмор и регенерацију током самих мечева.

Осам играча Атлетика одиграло је више од 2700 минута ове сезоне, односно више од 30 пуних утакмица у Ла Лиги. То није урадио ниједан играч Барселоне, а јесу само два играча Реала.

Ово није некаква стоичка жртва фудбалера Атлетика, него чиста лукавост њиховог тренера. Симеоне свој тим поставља врло плитко и, јож важније, врло уско. Тако штопери Миранда и Годин имају прилику да „седну у крило" голману Куртои, а лопта је далеко од гола и ретко у ногама играча Атлетика. Они су једини тим који је завршио међу прве четири екипе у најбољим лигама Европе који је лопту у поседу имао мање од 50 одсто времена. Овим је физички напор, колико год је то могуће, минимизиран.

Ово функционише јер се у фудбалу јако мали број голова постиже ван такозване опасне зоне - простора од гол линије до ивице казненог простора, широког колико и петерац. У Примери је ове сезоне постигнуто 675 голова из ове зоне, у поређењу са само 263 колико их је постигнуто ван ње (овде се не рачунају голови из пенала). Противници Атлетика упутили су 61 одсто шутева ка голу ван казненог простора, по чему је овај тим најбољи у шпанском првенству. Ово најбоље показује ефектност овакве поставке.

Симеонеови играчи притискају само када то постане заиста неопходно, уместо да се исцрпљују покушајима да спрече додавања или акције која не могу да угрозе њихов гол. А ти спорадични периоди пресинга Атлетико Мадрида су права тактичка ремек дела, и баш они ову екипу чине тако иритантним противником.

Симеоне немилосрдно користи оно што тренери, у еснафском жаргону, називају левак. Левак је приступ у коме дефанзивни блок мами противника, наводећи га својом кретњом у жељени простор. Ту се онда врши притисак који, због много повољнијег положаја играча екипе која се брани, готово увек резултира освајањем лопте.

Као што је већ речено, два нападача и два бочна везна фудбалера скупљају ка централном делу терена. Чињеница да је офанзивни део тима доста уже постављен од дефанзивног даје екипи хоризонталну компактност. Ову Атлетикову кохорту је немогуће пробити по средини, те је противник принуђен да лопту шаље на бок. Ту креће махнити и готово увек успешни пресинг.

Када се лопта одузме код аут линије, играч има угао од 180 степени у коме може да маневрише, односно дода лопту саиграчу. Када се то уради ближе средини игралишта, простор се потпуно отвара, јер тада играч има угао од 360 степени. Због овога је Симеоне развио и благу варијацију овог пресинга.

Два шпица се позиционирају између противничких бекова и штопера, понекад чак и иза њих. Својом кретњом анулирају било какав покушај додавања на страну. Тада је противник принуђен да са лоптом улази унутра. То је шлагворт задњим и предњим везним играчима да притисну, а по потреби им се придружују и нападачи.

Занимљива нуспојава у оваквој игри Атлетика је вртлог који се често ствара. Због великог броја удараца на гол који остварују из транзиције након одузете лопте, њихов противник је често приморан да своје акције започиње од голмана. Тада упадају у замку Атлетика, који је претходно имао довољно времена да се постави како жели, чиме добија нову прилику да угрози гол. Perpetuum mobile на Симеонеов начин.

Ово су, дакле, методи којима је Дијего Симеоне клатно навијачке среће у Мадриду коначно померио на црвено-белу страну, макар и привремено. Да ли ће Атлетико успети да реплицира овакве успехе, или ће их чак надоградити, сада није могуће предвидети.

Оно што је кудикамо важније од тога јесте шири контекст, односно шта би све ово могло да значи за европски фудбал.

Налазимо се у специфичном тренутку, у коме треба да уживамо, јер је ово тренутак у коме је све могуће. Атлетико није пристао да буде само фуснота у причама о подухватима Реала и Барселоне, а тиме је повукао и друге да покушају слично у својим срединама. Сваки „мали" тим сада има легитимно право да се нада како баш он може да раздрма окове фудбалске колотечине.

Међа која раздваја реално од нереалног у фудбалу скоро да се више и не назире. Неки кажу и да је престала да постоји. Могуће да је пресечена оним ножем између Симеонеових зуба.