Сећање на момке са Ријазора

У историји шпанске лиге дугој више од осам деценија само два клуба су различитим периодима имала апсолутну доминацију. Тек повремено искочила је екипа која је прекидала шампионске низове Реала и Барселоне.

Те године када два шпанска гиганта нису била на првом месту представљала су посебне сезоне у шпанском првенству, јер је прекид доминације Краљевског клуба или Каталонаца у појединим тренуцима било равно чуду. Док сви чекају да ли ће мадридски Атлетико ове године направити слично чудо, многи се са носталгијом присећају тренутака када су мање екипе постајали велики шампиони.

Иако је прошло 14 година, сећање на титулу Депортива Лакоруње и даље је свеже. На преласку из прошлог у овај век, екипа из Галиције пробила се у сам врх шпанског фудбала. Стадион Ријазор тих година представљао је место праве фудбалске романтике. Далеко од гламура Мадрида и Барселоне, у градићу са мање од 200.000 становника, стасавала је екипа о којој се и данас прича.

Нарудин Најбет, Мауро Силва, Паулета, Ђалмиња, Туру Флорес, Флавио Консеисао, Рој Макај, само су неки од играча легендарне екипе Депортива. У шампионској сезони члан тима из Лакоруње био је и Славиша Јокановић, који је те сезоне одиграо 22 утакмице.

Депортиво је клуб са традицијом дужом од једног века. Основан је  1906. године, док од 1944. године игра на стадиону Ријазор. Први већи успех Депортиво је остварио 1950. године када је заузео друго место, само бод иза шампиона мадридског Атлетика.

Скоро пола века је било потребно да се тим из Лакоруње врати у врх шпанског фудбала. У том периоду Депортиво се често селио из лиге у лигу, чак је средином осамдесетих година прошлог века доспео и у трећи ранг такмичења. У том перидоу клуб је имао и великих финансијских проблема и никако није могао да се стабилизује.

Након 18 година у нижем рангу, за Депортиво су дошле „златне деведесете". Клуб је стабилизовао финансије и за то је најзаслужнији био контроверзни предсендик Аугусто Цезар Лендоиро. Исти човек је од клуба који се борио за опстанак, направио екипу која се раме уз раме са Реалом и Бареселоном борила за титулу.

Огроман новац је упумпаван је у клуб. Процењује се да је за нешто више од деценије клуб потрошио око 250 милиона евра не би ли био у трци за врх шпанског првенства. Прво од већих појачања био је бразилски репрезентативац Бебето. Изузетном вештином преговарања Лендоиро је успео да убеди Бебета да 1992. године потпише управо за Депортиво а не за неке друге европске великане.

Лендоиро је играче из Јужне Америке наводно убеђивао да је у Ла Коруњи клима слична оној у њиховој домовини, иако се град налазио у Галицији на северу Шпаније. Једна од тактика је била да преговори почну за вечером и да се одуже до јутарњих сати, не би ли умор савладао играче који би на крају пристали да потпишу за Депортиво.

Пре Бебета у клуб су дошли Рекарте, Лиано, Бараган, Рибера, Алдана, Донато, као и талентовани Фран и Мауро Силва. Касније су у клуб стигли Најбет, Макај, Тристан, Луке и други.

Резултати такве политике били су моментални. Депортиво је имао шансу да већ 1994. године освоји титулу у шпанском првнеству. Од тога их је делио само један пенал који је промашио тадашњи југословенски репрезентативац Мирослав Ђукић. На мечу против Валенсије у последњем колу, шут Ђукића са беле тачке одбранио је голман Валенсије Гонзалес. Клуб је завршио сезону са 56 бодова, колико је имала и Барселона, али су Каталонци постали шампиони због боље гол разлике.

И поред несрећно изгубљене титуле Депортиво је већ тада од малог провинцијског клуба био на прагу да постане велика екипа. Клуб са Ријазора је играо допадљив, атрактиван фудбал и постепено је достизао ниво на којем су играли Реал и Барселона.

Оно што је пропуштено 1994. године надокнађено је неколико година касније. Депортиво је 1998. године променио тренера, где је на клупу тима из Ла Коруње дошао Хавијер Ирурета. Он је наследио сјајне играче попут Најбета, Ђалмиње и Флавија Консеисаа, док је уз (финансијску) подршку председника Лендоира почео да „лови" појачања. За кратко време Ирурета је довео Паулету, Алда Душера, Бразилца Емерсона, холандског нападача Роја Макаја, као и шпанске фудбалере Хуан Карлоса Валерона, Капдевилу, Дијега Тристана, Алберта Лукеа и друге.

Инвестиција није била јефтина, али је брзо дала резулатате. Након сезоне 1998/99. у којој је Депортиво завршио на шестом месту, борба за титулу уследила је већ наредне године. Легендарна сезона 1999/00. остаће златним словима уписана у историју клуба.

Депортиво је те сезоне имао солидан почетак, али је тек око десетог кола, након победе над Барселоном усталио форму и везао седам победа. Јунак тријумфуа над Каталонцима био је двоструки стрелац Рој Макај, док је једини гол за Барселону постигао Ривалдо. Осим Барселоне пред захукталим Депортивом редом су падали мадридски Атлетико (који је тада испао из лиге), Севиља, тада одлични Рако Ваљекано, као и највећи ривал, Селта.

Ипак, као највећи фаворит издвојила се Барселона која је, предвођена Ривалдом, освојила два претходна шампионата. Каталонци су у првих девет кола имали само један пораз. У десетом колу изгубили су управо од Депортива на Ријазору. Једно време делили су прво место са новим прволигашем Рајо Ваљеканом, који је искористио лакши распоред и накупио се бодова на почетку сезоне.

Након серије од седам узастопних победа Депортиво је до половине првенства већ имао предност од осам бодова над Барселоном.

Добру форму Депортиво није успео да понови у наставку сезоне. На наредних шест утакмица забележио је само један тријумф. Онда је уследила легендарна утакмица са мадридским Реалом у 23. колу. У првом мечу у Мадриду било је нерешено 1:1, док је на Ријазору Депортиво тријумфовао са 5:2. И овога пута ривала је начео Рој Макај већ на почетку меча, серију је наставио Ђалмиња, затим Виктор, док је последња два гола постигао Оскар Флорес. Реал је само преко Моријентеса у једном тренутку смањио на 2:1, док је Јеро постигао у финишу меча постигао други гол за „краљевски клуб".

Треба поменути да је неколико утакмица раније Реал променио тренера, где је уместо Велшанина Џона Тошака на клупу поставио као привремено решење Винсентеа дел Боскеа. Те сезоне Реал није био озбиљан ривал за титулу, али тек касније ће се видети колико је Дел Боске препородио „галактикосе".

Депортиво је читав друго део сезоне играо промењиво, на Ноу Кампу је изгубио и од Барселоне, али каталонски клуб, након одличног старта, остатак сезоне губио је доста бодова,  тако да ни у једном тренутку није озбиљније припретио тиму из Лакоруње.

Шампионску титулу Депортиво је обезбедио коло пред крај када је у мечу без голова освојио бод на гостовању против Расинга у Сантандеру. У последњем колу на Ријазору је приређена фешта. Депортиво је титулу потврдио победом над Еспањолом.

Читава сезона која је била веома чудна, изнедрила је новог, деветог шампиона Шпаније у седам деценија дугој историји елитног фудбалског првенства. Са 11 изгубљених утамица, Депортиво је остао упамћен као шампионска екипа која је имала највише пораза у сезони. Рој Макај је сезону завршио као четврти стрелац лиге са 22 гола, само голом више од Саве Милошевића који је тада играо за Сарагосу.

На крају сезоне у другу лигу испао је Атлетико Мадрид. Радомир Антић, који је покушао да спасе „јорганџије" испадања је добио отказ. Нападач Атлетика, Џими Флојд Хаселбајнк је сезону завршио као други стрелац шпанског првенства са 24 постигнута гола. То је била половину укупно постигнутих голова Атлетика који ни са сјајним Хаселбајнком није успео да остане у елити.

Депортиво је наредне четири сезоне успео да остане у самом врху шпанског првенства. Два пута (2001. и 2002. године) завршио је на другој позицији, док је два пута (2003. и 2004. године) био трећи. Куп краља Депортиво је освојио 2002. године, док је победник Суперкупа Шпаније био 2000, 20002. године, као и пре тога 1994. године.

Оно што је Депортиву фалило, то су европски успеси којим би доказали да су и у Европи на истом нивоу као Реал и Барселона. Екипа се и даље појачавала, па је у редове клуба из Галиције стигао и нападач Дијего Тристан.

Када су 2003. године завршили на трећем месту шпанског шампионата екипа Депортива започела је нову европску авантуру. Након квалификација за Лигу шампиона у сезони 2003/04. упали су у групу са екипама Монака, ПСВ-а и АЕК-а. Од групне фазе остаће упамћено да су на гостовању од Монака изгубили рекордним резултатом 8:3, уз четири поготка хрватског нападача Дада Прше. Победом у последњем колу над АЕК-ом, Депортиво се пласирао у осмину финала где их је чекао Јувентус.

У првом мечу на Ријазору актуелни вицешампион Европе је контролисао утакмицу и чинило се да је био задовољан да се меч заврши без голова. Фудбалери Јувентуса су блокирали креативце у редовима Депортива и нису им дали простора да се размашу. Ипак, торински клуб је примио један гол, који је у 37. минузу постигао Луке. Са залихом од само једног гола Депорттиво је отпутовао у Торино. Питање четвртфиналисте решио је Валтер Пандијани који је голом у 12. минуту нокаутирао торинску „Стару даму".

У четвртфиналу дочекао их је актуелни првак Европе, екипа Милана. Први меч се играо у Милану, где је италијански тим демонстрирао сурову снагу добивши утакмицу са 4:1. Чинило се да сјајан тим из Лакоруње није дорастао Шевченку, Пирлу, Каки и друговима. Управо су они напунили мрежу Депортива (Шевченко двоструки стрелац), док је утешни гол, постигао Пандијани (иронично, гол Пандијанија је био први на мечу, за вођство Депортива).

Реванш на Ријазору требало је да представља само формалност. Италијанским тимовима је најчешће била довољна и минимална победа да елиминишу противника у двомечу, а камоли предност од три гола. „Росо-нери" су са огромним самопоуздањем допутовали у Галицију. Након 90 минута терен су напустили погнутих глава. Депортиво се уздигао из пепела, у реваншу је прегазио Миланезе са 4:0 и направио највећи преокрет до тада у Лиги шампиоина.

Утакмицу је већ традиционално отворио Пандијани, поготком у петом минуту. Валерон је у 35. минуту удвостручио предност, док је десет минута касније, голом Лукеа Депортиво већ имао резултат за полуфинале. Потпуни тријумф Депортива потврдио је Фран у 76. минуту. Европски првак је доживео нокаут какав никад није имао у историји. Они који су имали привилегију да прате утакмицу у директном преносу често овај меч издвајају као један од најбољих у историји Лиге шампиона.

Какве је последице тријумф Депортива имао на играче Милана годинама касније описао је Андреа Пирло у својој биографији, где је, како је сам рекао, имао „прљаве сумње" да су се играчи Депорива допинговали.

„Када смо допутовали у Галицију нисмо ни размишљали да би могли да испаднемо, већ смо видели себе у полуфиналу... Немогуће је ипак постало реалност. Заборавили смо како се игра и изгубили смо са 4:0. Смејали су нам се те ноћи. Прво желим да кажем да смо сами били криви. Али када се присетим те ноћи, нешто се не уклапа. Наши противици су претрчали хиљаде километара те ноћи, чак и старији играчи који нису имали ту брзину и издржљивост. Оно што ме је највише зачудило је колико су сво трчали у другом полувремену... Када је судија Урс Мајер одсвирао крај, сви су јурнули у тунел попут Јусеина Болта", присећа се Пирло додајући да фудбалери Депортива нису могли да мирују ни 15 минута после утакмице да поврате дах.

„Те ноћи смо јурили сенке... Немам доказ и оно што следи није оптужба, никад не бих допустио себи да одем тако далеко, али је једна „прљава мисао" која ми повремено пада на памет. Први пут у животу сам се питао да ли људи са којима делим терен користе нешто (допинг). Можда из мене говори љутња, али играчи Депортива су били као поседнути, галопирали су ка голу као да је то једино што виде. Ми смо били тотално засплепљени и прегажени", присећа се Пирло.

Европски поход Депортива заустављен је у полуфиналу. Екипа из Лакоруње налетела је на Порто који је водио тада још само талентовани Жозе Мурињо. Магија која је деловала против Јувентуса и Милана није деловала на „Посебног". Порто је посао завршио у првој утакмици када је на Ријазору тријумфовао са 1:0. У реваншу није било голова, тако да је Порто отишао у финале, где је победом над Монаком други пут у историји постао шампион Европе.

Убрзо након тога креће и суноврат Депортива. Огроман новац који је улаган у тим претходних година да би се пратили Реал и Барселона довео је до великих губитака клуба. Економска криза у Шпанији, која је посебно била изражена у Галицији оставила је последице и на клуб.

У наредним годинама многи битни играчи напустили су клуб. Само 11 година након освајања титуле и седам година након полуфинала Лиге шампиона Депортиво је 2011. године испао у другу лигу. Тамо је провео једну сезону, вратио се у Примеру, али није се дуго задржавао у елити. Бивши шампион је прошле године објавио да има дуг од 80 милиона евра и да се налази пред банкротством. Титуле и успеси које су ређали у претходној деценији дошли су на наплату.

Депортиво данас игра у другој шпанској лиги и далеко је од гламура Лиге шампиона. На Ријазору је остало само сећање на некада моћни тим од којег су дрхтали и Реал и Барселона и други европски великани.