Прича о фудбалском „светом гралу"

Жил Риме је Француз, трећи председник ФИФА и човек који је најзаслужнији за постојање светског првенства у фудбалу. На месту првог човека светског фудбала Риме је провео три пуне децененије (од 1912. до 1942. године) и најдужи је председник ФИФА у историји те организације.

И поред великих проблема Жил Риме је успео да организује прво светско фудбалско првенство и то на месту где се најмање очекивало, у Монтевидеу. Престоница Уругваја је наводно одабрана јер је та земља била спремна да плати трошкове пута репрезентацијама (или појединим репрезентацијама) које су учесвовале на такмичењу.

За прво светско првенство спреман је био и посебан трофеј, назван „богиња" или „победа", док је након Другог светског рата добио назив „Трофеј Жила Римеа". Трофеј је израдио познати француски скулптор Абел Лефле који је у изради користио комбинацију злата, сребра и полудрагог камења.

На трофеју се на посебном постољу налазила грчка богиња победе Ника са крилима. Постоље на којем стоји Ника замењено је 1958. године постољем од полудрагог камена. Трофеј је био висине 35 центиметара и тежио је око 3,8 килограма од чега је око 1,8 килограма било злата.

Жил Риме је носио трофеј у путној торби на путу за Уругвај. Председник ФИФА налазио се на броду „Конте верде" заједно са осталим репрезентативцима европских земаља који су путовали у Јужну Америку.

Занимљиво је да је овај брод за време Другог светског рата више пута прелазио из руке у руку Јапанаца, Италијана и савезника и да је неколико пута потапан, да би 1949. године завршио у старом гвожђу.

Пуних 40 године, трофеј је мењао власника у зависности од тога која је репрезентација освајала европски шампионат. Први трофеј освојио је Уругвај, док је у рукама Италије био од 1934. године, па све до 1950. године. Италијани су били светски шамоиони 1934. и 1938. године, тако да трофеј тада није мењао власника.

Пехар је остао на Апенинима и током Другог светског рата. Један од потпредседника ФИФА, председник Италијанског фудбалског савеза Оторино Бараси је у ратним годинама чувао трофеј у кутији за ципеле испод свог кревета. Бараси је, у страху да га се Немци не докопају, узео трофеј из сефа у банци у којој је чуван и однео га кући, где га је чувао све до ослобођења.

После рата, када се Европа опорављала од ужаса који је преживела и када се фудбал враћао на место које му је припадало, мислило се да је пехар нестао у ратном вихору. Бараси се тада појавио као спасилац и вратио је трофеј у руке ФИФА. Бараси је касније наставио рад у фудбалској организацији и сматра се једним од најбољих оперативаца у историји ФИФА.

Пехар је 1946. године променио назив у „Трофеј Жила Римеа" чиме је одата почаст човеку који је најзаслужнији за развој фудбала. Риме се са места председника ФИФА повукао четири године раније, 1942. године.

Након Светског првенства у Бразилу 1950. године трофеј се враћа у Монтевидео. Уругвајци су у спектакуларној утакмици, на сред препуне Маракане у Рио де Жанеиру савладали Бразилце и по други пут постали светски прваци.

Четири године касније тадашња Западна Немачка, као светски шамопион чува трофеј у својим витринама. Са доласком Пелеа почиње ера владавине Бразилаца. „Кариоке" су освајале светска првенства 1958. и 1962. године, тако да су осам година били господари „Трофеја Жила Римеа".

Светско првенство 1966. године одржано у „колевци фудбала" Енглеској донело је нову авантуру за овај фудбалски пехар.

Пре почетка светског првенства у Енглеској пехар је био изложен у Лондону у „Вестимстер централ холу", мултифункционалном објекту који служи и као методистичка црква. Иако је вредео око 3.000 фунти, његова реална вредност је била непроцењива, а осигуран је на 30.000 фунти. Изложени трофеј био јеј под константним надзором полиције и обезбеђења. Најмање два полицајца стајала су поред њега док су још двојица полицајаца у цивилу била у непосредној близини.  

Трофеј је украден 20. марта 1966. године у тренуцима када је обезбеђење повучено због службе коју су методисти тога дана имали. Установљено је да су на објекту проваљена задња врата, и да је насилно отворена витрина у којој се пехар чувао.

У то време фудбалски и државни функционери Енглеске доживели су крађу као велику националну срамоту и чинили су све да украдени пехар врате. Док вест још није доспела у медије Фудбалска асоцијација Енглеске потрудила се да што више заташка ствар.

Ангажован је скулптор Џорџ Бирд да изради реплику трофеја, док је истрагу у највећој тајности спроводио детектив „Скотланд јарда" Бил Литл. Ипак, таква тајна није могла дуго да се чува, тако да је јавност сазнала о великој крађи.

Неколико дана касније стигао је и захтев за његов откуп. Председнику Челсија и првом човеку Фудбалске асоцијације Енглеске Џоуу Мирсу стигла је анонимна порука од извесног „Џексона" у којој је лопов тражио 15.000 фунти за трофеј. На поруци је писало: „За мене то је само комад злата. Ако не добијем одговор до четвртка или петка, рачунам да ће бити (трофеј) бити спреман за лонац (топљење)".

Мирс је пристао на откуп, али је контактирао полицију која је спремила диверизију не би ли ухватила лопова на делу. Полиција је контактирала банку која је направила лажан штек, где је новац био само на почетку и крају гомиле, док се у средини налазио обичан папир.

Џоа Мира, који је ишао да се нађе са лоповом, пратила су двојица полицајаца у цивилу који су глимили Мирове асистенте.

Предаја новца обављена је у Батерси парку, али су уместо Мира новац „отмичару трофеја" требало је да уруче полицајци у цивилу који су се налазили у возилу (без полицијских ознака). „Џексон" како је лопов себе назвао, ушао је на задње седиште и требало је да одведе полицајце, за које је мислио да су фудбалски функционери, до места где је пехар сакривен. Полицијска кола која су служила као подршка била су превише близу возила у којем се налазио „Џексон", лопов се успаничио и рекао је да га пусте да изађе и да им донесе трофеј. Када је изашао, замакао је иза ћошка и почео да бежи, али је убрзо ухапшен.

У току испитивања се испоставило да је трофеј украо 46-годишњи Едвард Бичли бивши војник, који се у захтеву за откуп представио као „Џексон". Он је демантовао да је украо трофеј, већ да је само посредник, а да је прави лопов наводни познаник под именом Пол. Такође Бичли је тражио да га полиција пусти уз кауцију да би лично отишао и вратио трофеј. Како је време пролазило чинило се да је све мање шанси да се украдени пехар заиста нађе.

Ипак, недељу дана након нестанка, у јужном делу Лондона, трофеј је неочекивано нађен. Дејвид Корбет који је једног дана шетао свог пса Пиклса није ни сањао да ће тококм редовне наћи трофеј који је тражила читава лондонска полиција.

„Пиклс ми је привукао пажњу када је почео да њушка пакет који је био умотан у новине. Када сам подигао и одмотао пакет угледао сам жену како држи неку посуду изнад главе, док су на диску биле угравиране речи: 'Немачка, Уругвај, Бразил'. Пожурио сам кући да покажем супрузи, она је једна од оних жена који не воле спорт, и рекао јој  да сам нашао пехар светског првенства", рекао је тада новинарима Корберт.

Корбет је трофеј однео у полицијску станицу, а пас Пиклс је у то време постао најпопуларнија „личност" у Енглеској. Заједно са власником Пиклс је био гост многих телевизијских емисија и имао је статус националног хероја. Власник пса Дејвид Корберт добио је награду од 6.000 фунти и прилику да се након освајања светског првенства дружи са репрезентативцима Енглеске. Дејвид Бичли, који је украо трофеј, умро је 1969. године у затвору.

Реплика трофеја која је постојала касније се употребљавала на изложбама да се поново не би довела у опасност да се пехар украде.

Након тријумфа Енглеске „Трофеј Жила Римеа" је остао на Острву наредне четири године. Након што је Бразил 1970. године освојио и трећи наслов светског првака, ФИФА је одлучила да трофеј остави у трајно власништво „кариокама".

Када се чинило да је „Трофеј Жила Римеа" коначно нашао своју „мирну луку", све је шокирала вест да је 1983. године пехар поново украден, овога пута из просторија Фудбалског савеза Бразила у Рио де Жанеиру.

Како наводе поједини извештаји, пљачку су извршили ситни криминалци који су успели да савладају јединог радника обезбеђења који је био у објекту. Иако је трофеј био у непробојном стаклу, то стакло је било закачено за зид, тако да су лопови једноставно откачили стакло од зида и без проблема однели плен.

На жалост, овога пута није било пса Пиклса да спасе ствар. Након последње крађе пехар никада више није нађен па се предпоставља да су га лопови претопили у златне шипке. Ово је уједно и крај саге трофеја који је представљао истински „свети грал" светског фудбала.

Занимљиво је да је ФИФА на аукцији 1997. године откупила реплику трофеја који је израђен у Енглеској и за то је тада платила невероватних 254.000 фунти. Тада се спекулисало да је ФИФА у ствари откупила прави трофеј који је украден у Бразилу, али је анализом потврђено да је у питању реплика. Купљену реплику ФИФА је уступила Националном фудбалском музеју у Престону који је касније пресељен у Манчестер.

Уместо „Трофеја Жила Римеа" за Светско првенство у Немачкој 1974. године израђен је други пехар који се и данас користи.