Финале после финала - Битка за Хајбери

Финале светског првенства одлучује која ће фудбалска репрезентација седети на фудбалском престолу наредне четири године. Ипак, 1934. године није било тако. Италија, која је као домаћин освојила други Мундијал, морала је да докаже да је најбоља на још једној утакмици. Противник је била репрезентација Енглеске која, иако није учествовала на претходна два мундијала, себе сматрала апсолутним шампионом планете.

Иако је утакмица званично била пријатељска, меч на Арсеналовом стадиону  одигран 14. новембра 1934. године био је један од најбруталнијих у фудбалској историји и остаће упамћен по називу „битка за Хајбери".

На терену битку је добила Енглеска резултатом 3:2, али Италијани нису били незадовољни имајући у виду шта се све дешавало на утакмици. Што је најважније, утакмица није решила питање која је најбоља репрезентација на свету.

И ова утакмица, као и многе друге имала је своју увертиру. Италијани су неколико месеци ранијеу Риму постали светски прваци. То је био други мундијал, први након легендарног такмичења у Монтевидеу.

Само такмичење је обиловало контроверзама. Фашистички лидер Бенито Мусолини искористио је такмичење за промоцију фашистичке идеологије и сматра се да је Мундијал у Италији прво велико такмичење које је злоупотребљено у политичке сврхе.

Мундијал су бојкотовали актуелни светски шампион Уругвајци, као и Чиле и Перу, тако да су се места отворила за Бразил и Аргентину. Сами Италијани су се појачали пред такмичењем са четири аргентинска и једним бразилским играчем (Орси, Гаутија, Демарија, Монти и Гариси), јер правила у то време нису била чврста када је у питању наступ за националну селекцију.

На мундијалу се играо елиминациони, куп систем, а први меч је одмах био осмина финала. Сматра се да су Италијани имали обилату помоћ судија. У четвртфиналу, у којем су у поновљеном мечу савладали Шпанце помогао им је швајцарски арбитар Рене Мерсер, кога је након светског првенства Швајцарска фудбалска федерација доживотно суспендовала.

У полуфиналу против Аустрије и финалу против Чехословачке ветар у леђа Италијанима наводно је дао шведски судија Иван Еклинд кога је, како се наводи, лично бирао Бенито Мусолини.

И поред тога Италија је имала снажну репрезентацију у којој је највећа звезда био изузетни голгетер Ђузепе Меаца. Тријумф Италије на терену, као што је речено, промовисао је фашизам у тада узбурканој Европи, и ујединио Италијане под Мусолинијем.

Енглези су са друге стране себе сматрали апсолутним шампионима света и били су уверени су да није било потребе да учествују на „тривијалним" такмичењима каква су светска првенства.

Занимљив је био одговор члана Комитета Фудбалске асоцијације Чарлса Ретклифа када су Енглези позвани да учествују на Мундиујалу 1934. године.

„Националне асоцијације Енглеске, Шкотске, Ирске и Велса имају довољно посла са својим интернационалним такмичењима која су, чини ми се, далеко боља од Светског првенства које се одржава у Риму".

Арогантан одговор Острвљана можда даје најбољу слику шта је у то време колевка фудбала мислила о овом спорту у осталим деловима планете.

Ипак, када је заказана утакмица између званичних светских шампиона, Италије и незваничних светских шампиона, Енглеске, обе стране учиниле су све да тријумфују на мечу.

Енглези су за утакмицу позвали чак седморицу играча Арсенала, што је до данас једини пут да се позове толики број фудбалера из исте екипе. Енглези су предстојећи меч на Хајберију сматрали правим финалом светског првенства.

Италијанима је гостовање на Хајберију била прва утакмица након освајања светског првенства пет месеци раније и били су силно мотивисани да против Енглеза потврде светску доминацију. Јеини сусред две екипе годину дана раније у Риму завршен је ремијем 1:1.

Колико је Италијанима утакмица била важна говори и чињеница да је Мусолини као награду за евентуалну победу фудбалерима обећао нови модел аутомобила „алфа-ромео".

Мечу на Хајберију, који је одигран по кишном и магловитом времену присуствовало је тачно 56.044 гледалаца. Енглези никада на нису на свом терену изгубили од екипа из континенталног дела Европе, док су Италијани, предвођени тактичким генијем, селектором Виториом Поцом, изгубили само четири од 34 последња меча.

Све је било спремно за спектакл, али уместо спектакла виђена је једна од најбруталнијих фудбалских представа у историји овог спорта. Поједини извештачи меч су назвали „крвопролићем" због грубе игре и великог броја повређених играча оба тима.

Конци игре изгубљени су већ у другом минуту када је Тед Дрејк, након бруталног старта сломио ногу италијанском центархалфу Луису Монтију. Имајући у виду да у то време нису биле дозвољене измене, остатак утакмице „азури" су играли са играчем мање.

Бесни италијански фудбалери сматрали су да је Дрејк намерно повредио њиховог саиграча па су кренули у освету. По целом терену могли су да се виде брутални стартови и једних и других, ударања, прљави потези на ивици туче.

На терену Енглези су одмах профитирали од предности играча више, иако су већ у првом минуту промашили пенал.Само минут након повреде Монтија, у трећем минуту утакмице Ерик Брук је довео Енглезе у вођство. Исти играч је у десетом минуту удвостручио предност „гордог албиона". Италијане је дотукао Дрејк (који је сломио ногу Монтију) постигавши трећи гол у 12. минуту утакмице.

Италијани су били у нокауту, али то их није спречило да играју грубо и освете повреду Монтија. Најгоре су прошли дебитант Еди Хапгуд, који је на 15 минута морао да напусти утакмицу да би му доктори санирали сломљен нос. Ерику Бруку је поломљена рука, Реј Боуден је зарадио повреду зглоба, Џејк Баркер је повредио руку, Дрејк је задобио посекотину ноге, док су и остали енглески фудбалери бројали маснице и посекотине, али сви су се враћали у игру.

Наравно, енглсески фудбалери су на сваку бруталност Италијана узвреаћали истом мером, тако да је постојала реална опасност да мали број фудбалера заврши утакмицу без повреде.

Тек је на полувремену престао рат на терену. Након одмора у свлачионици обе екипе су на терен изашле нешто хладнијих глава и почеле су да заиста играју фудбал.

Италијани су успели некако да премосте хендикеп од играча мање и да све опасније нападају гол енглеске репрезентације. Енглеска је попустила пред нападима „азура" у 58. минуту, када је Ђузепе Меаца постигао гол за Италијане. Исти играч је четири минута касније постигао и други погодак и смањио резултат на 3:2. Меаца је у још једној прилици погодио пречку док су Италијани у самом финишу утакмице пропустили стопостотну прилику да изједначе резултат.

Одговор на питање која је најбоља репрезетнација на свету, ова утакмица на крају ипак није дала. Италијани су успели да са играчем мање буду равноправни противници, а у појеидним тренуцима и бољи ривал од незваничног самопрокланованог светског шампиоан Енглеске.

И поред пораза, по повратку у Италију „азури" су дочекани као хероји, јер су у неравноправној бици били равноправан противник моћним Енглезима. Фудбалере је дочекао Бенито Мусолини лично. Медији су екипу која је играла против Енглеза, због храбре игре назвала „лавови Хајберија".

Енглези су победили на терену, али нису доказали да су најбоља репрезентација на планети, макар не након утакмице против Италије.

Сер Стенли Метјуз, деценијама касније, присећајући се дуела на Хајберију, рекао је да је то најбруталнија утакмица коју је играо у каријери. Његове речи за крај само потврђују да је фудбал још у то време био више од спорта.