Успон и пад Њујорк Космоса (први део)

Њујорк воли победнике, ово је парола која је клубове у Великој јабуци увек мотивисала да буду најбољи у свему. Њујорк Никси у кошарци, Ренџерси и Ајслендерси у хокеју, Џајантси и Џетси у НФЛ-у, Метси и Јенкиси у бејзболу, сви ови клубови су исписивали историју америчког и светског спорта.

Мало је познато да је члан те гламурозне породице у једном тренутку био и фудбалски клуб Њујорк Космос, који је за 14 година постојања (од 1971. до 1985. године) био светска атракција. Разлог томе је једноставан, ово је био једини клуб у којем су у истом тренутку на терену играле фудбалске легенде Пеле, Бекенбауер, Ћинаља и Карлос Алберто.

У данашње време када је фудбал поново спорт који се најбрже развија у Америци, све чешће се оживљава легенда на клуб који је у једном тренутку био вероватно најпопуларнији спортски колектив у САД.

Прича о Њујорк Космосу заиста личи на холивудску бајку. Космос је за мање од 15 година постојања прешао пут од аматерског клуба до тима о којем је писао читав свет, да би на крају нетрагом нестао. Прича у Њујорк Космосу је и прича о почецима модерног клупског фудбала у Америци и најбоље може да се исприча кроз животе неколико битних фудбалера, попут Пелеа и Ђорђа Ћинаље, који су обележили постојање клуба.

За настанак Њујорк Космоса заслужно је троје људи, Стиви Рос, један од првих медија-могула (претеча онога што је данас Тед Тарнер у Америци), и браћа Ертегун, Ахмети и Несухи, који су емигрирали из Турске. Браћа Несухи су оснивачи „Атлантик рекордса" издавачке куће која је у то време окупљала многе познате звезде. Крајем шесдесетих година прошлог века кућу је купио Стиви Рос и укључио је у своје „Ворнер комјуникејшнс" царство.

Када се појавила прилика да браћа напусте компанију и започну још уноснији бизнис, Рос им је пришао и понудио да испуни сваку њихову жељу само да остану у компанији. Браћа су рекла да желе да имају фудбалски клуб. У време када је постојало нешто што је личило на аматерску лигу, жеља браће Ертегун била је бизарна, али је хазардер какав је Стиви Рос, то схватио као изазов.

Њујорк Космос је основан 4. фебруара 1971. године. Име Космос је изабрано као скраћеница од Космополитен. Узор за име клуб је нашао у називу бејзбол екипе Њујорк Метса (скраћено од Метрополитанс). Први генерални менаџер екипе Клајв Тој рекао је да је једино веће од Метрополитанс Космополитанс. Овим је дата порука да клуб „пуца на високо". Рос је такође био свесан чињенице да је за успех било ког спорта у Америци неопходан један јак клуб у Њујорку. Његова мисија је била да он један такав клуб оформи.

Амбициозни Стиви Рос имао је жељу да одмах ангажује најбољег играча планете у том тренутку, Бразилца Пелеа. Рос је био много испред свог времена имајући у виду да је нешто што подсећа на професионално такмичење, Северноамеричка фудбалска лига (North American Soccer League) основана тек 1968, године и да је била на нивоу који би се тешко могао назвати аматерски. Већина фудбалера играла је за неколико стотина долара, и то им је био хоби јер су имали друге послове од којих су плаћали рачуне.

Фудбал у америци до тог тренутка, не да није био на ниским гранама, већ није ни постојао. Од последњег учешћа на првом Светском првенству 1950. године, када су победили и Енглеску, фудбал у Америци је пао у тотални заборав. Американци су се подсетили да постоји фудбал када је британски Би-Би-Си 1966. године преносио утакмице са Мундијала у Енглеској, између осталог и у САД.

Ипак, у то време у САД није било телевизијске станице нити спортског часописа који би пренео било какву вест о том спорту, па ни о резултатима новооснованог такмичења.

У таквим условима Њујорк Космос је дебитовао у новој лиги 1971. године, а до прве титуле дошао је годину дана касније. Тај успех нико није ни приметио јер све победе и поразе са трибина, прво стадиона Њујорк Јенкис а затим и Хофстра стадиону у Хемпстеду који се налазио око 30 километара ван Њујорка, пратило је неколико десетина људи. Сами играчи су рекли да је највећи део публике чинила њихова родбина. Ни повратак у Њујорк, на стадион у Рендалс ајленду, у чијој се близини налазила ментална установа, затвор и друге, не баш угледне грађевине, није привукла публику. Како су сами играчи посведочили, и њима је било мучно да тамо играју, имајући у виду окружење и чињеницу да је терен прекривало смеће, срча стакла и разни други отпаци.

Занимљиво је да је прво појављивање неког фудбалера било када се тадашњи голман Њујорк Космоса го сликао за један женски магазин. Наравно ишао је логиком да је и лош публицитет бољи од никаквог.

За опстанак Њујорк Космоса, па и читаве фудбалске лиге почетком седамдесетих година прошлог века неопходна је била једна шок терапија. Једини ко је био довољно луд да направи један, слободно се може рећи, лудачки корак био је управо Стиви Рос. Човек који је од првог дана имао мисију да доведе најбољег фудбалера на планети све је учинио не би ли приволео Пелеа да дође у Њујорк. Чак су и боје Њујорк Космоса подсећале на дрес бразилске репрезентације. Први дресови Космоса били су зелене боје са жутом траком.

Једину шансу да доведе Пелеа Росу се указала 1975. године када је фудбалер скоро већ био у пензији имајући у виду да је за Сантос играо само повремено, на битнијим мечевима. Рос је послао људе који су преговарали са Пелеом. Некако су успели да заинтерсују Бразилца за целу причу, али запело је око плате. Ни дан данас се не зна за колико је новца Пеле играо у Космосу, али цифре варирају од три до 7,5 милиона долара за две сезоне. Имајући у виду да је најплаћенији бејзбол играч у том тренутку имао плату од око 200.000 долара годишње, јасно је да је Пеле постао један од најплаћенијих, ако не и најплаћенији спортиста у САД.

Када је Пеле коначно пристао да заигра за Космосе на пут трансферу је стала бразилска влада која је од најбољег играча на планети тражила да још најмање једну сезону одигра у домовини пре него што се отисне на пут у САД. Рос је упрегао све политичке везе које је имао, па је снажан притисак на Бразилце извршио тадашњи државни секретар САД Хенри Кисинџер. Пеле је сам рекао да је једног јутра добио позив из Владе Бразила где су га молили да потпише уговор са Њујорк Космосом јер ће тиме учинити битну ствар у побољшању односа две земље. Ни дан данас се не зна какви су преговори текли иза кулиса око Пелеовог трансфера.

Речи које су Росови представници упутили Пелеу и које су освојиле играча биле су: „Ако одеш у Јувентус или Реал (који су се у то време интересовали за њега) освојићеш само још титула. Уколико дођеш код нас, освојићеш целу земљу".

Тако је и било, од тренутка када је Пеле промовисан као нови играч Њујорк Космоса клуб, па и сам спорт, коначно привлаче пажњу медија. На промоцији Пелеа присуствовало је више од 300 репортера из читавог света, а за Њујорк Космосе је коначно чула цела планета. И утицај Пелеа на игру био је моменталан. Космоси су почели да играју боље, побеђивали су чешће. На трибинама, али и на терену осећала се „Пеле-манија".

Деби Пелеа на стадиону у Рендалс ајленду први пут у историји директно је преносила америчка ТВ станица Си-Би-Ес. Занимљиво је да је терен, који је био у очајном стању, за ту утакмицу обојен зеленом бојом да би се покрили голи делови без траве.

Пеле је у том тренутку постао вероватно најпопуларнија личност у САД. О томе колико је био популаран можда најбоље говори детаљ када је као гост отишао на утакмицу бејзбол екипе Њујорк Метс. Публика је занемарила играче на терену и кренула да се отима о Пелеа тако да је обезбеђење морало да интервенише. Бејзбол је тада био у другом плану, Пеле у првом.

Космоси су 1976. године ангажовали и изванредног стрелца, Италијана Ђорђа Ћинаљу. Овај играч, за разлику од Пелеа, у Космосе је дошао на врхунцу каријере. Навијачи Лација, када су чули да ће Ћинаља отићи у Њујорк претили су да ће се бацати под точкове авиона. Ништа није спречило темпераментног Италијана да се отисне „преко баре".

И довођење Ћинаље испоставило се као потпуни погодак. Овај фудбалер је био невероватан стрелац који је без милости тресао мреже противника. Исте године и Космоси су се вратили ближе Њујорку, играли су на стадиону Јенкиса. Број људи на стадиону је растао да би се у једном тренутку усталио на више од 20.000 гледалаца по мечу.

Ћинаља је на терену блистао, али је у свлачионицу уносио немир. Био је веома сујетан и био је вероватно једини фудбалер тог доба који је смео да критикује Пелеа. Саиграчи су пренели и једну свађу Ћинаље и Пелеа из свлачионице када је Италијан критиковао Пелеа што му не додаје више лопти. Бразилац је одговорио да је то зато што овај шутира из немогућих позиција.

Ћинаља је на то одговорио: „Ја сам Ђорђо Ћинаља. Ако шитирам са неке позиције то је зато што могу да погодим из те позиције".

И остали саиграчи су сматрали да је Ћинаља уносио немир у свлачионицу, тако да га нису превише волели. Ипак, овај играч је прирастао за срце власнику Стиву Росу који је имао посебан третман за њега. Слушао је све што му Ћинаља сугерише што ће на крају имати можда и пресудан утицај на гашење клуба.

Пеле и Ћинаља заблистали су у пуном светлу 1976. године када су предводили Космосе до плеј-офа. Ипак, на утакмици против Тампа Беја противници су искористили пороке двојице играча и послужили су се лукавством да би прошли даље. И Пеле и Ћинаља волели су да буду у друштву лепотица. Често су знали да након утакмице, свако на своју страну, оде у ноћни провод са младим девојкама. Ћинаљи је то био већи порок од чињенице да је страствени пушач.

Када су слетели у Тампу, из противничког табора Пелеа и Ћинаљу су дочекали лимузином, и одвели у провод, који је трајао до касно у ноћ. Када су сутрадан дошли на утакмицу, Бразилац и Италијан на терену нису личили на себе, а Тампа је меч добила резултатом 3:1.

Због све веће популарности Њујорк Космоси 1977. године напуштају стадион Јенкиса и селе се на стадион Џајантса и Ист Ратефорду у Њу Џерсију. Те године у тим доводе још две фудбалске легенде, капитена Немачке Франца Бекенбауера и капитена Бразила Карлоса Алберта. Број људи на мечевима премашује 40.000. Занимљиво је да је Канаља био против доласка Бекенбауера, јер је, како су његови саиграчи посведочили, плашио да не изгуби утицај у екипи. Ипак, дрим-тим Њујорк Космоса био је комплетиран.

Популарност екипе је расла не само у Њујорку већ и у читавој Америци. И други клубови тог доба, угледајући се на Космос, у своје редове доводили су најбоље светске фудбалере који су били у позним фудбалским годинама. Тако су на америчком континенту играли и Јохан Кројф, Џорџ Бест и многи други.

Ипак, само је Космос имао холивудски гламур. Фудбалери Космоса су слављени као богови, а својом појавом знали су да засене и најславније личности тог доба. Победе су често прослављали у познатом клубу „Студио 54". У свлачионицу није могло да се уђе од глумаца, рок звезда и других познатих личности који су желели да проведу неки минут са играчима. На трибинама су осим навијача, подршку пружали и познате личности из свих сфера друштва. Један од најредовнијих био је поменути Хенри Кисинџер.

Њујорк Космоси су засјали у пуном светлу. Вишемилионска инвестиција Стивуја Роса се исплатила. Фудбалска империја коју је поседовао на папиру морала је ипак да се докаже и на терену.

Наставиће се...