Добри, стари „дечкић"

Као неко ко воли Ливерпул, прелазак Фернанда Тореса у Челси тог 31. јануара, последњег дана лета Господњег 2011, изазвао је неки чудан, туп, необјашњив осећај у стомаку.

Брутовски је убо, нанео дубоку рану свакоме коме је Енфилд у срцу. Најдубљу дојучерашњим саиграчима. Као што то обично бива у игри са судбином, први меч након преласка на Стамфорд бриџ, „Ел нињо" је играо баш против Ливерпула.

Ко у најмању руку гаји симпатије према Ливерпулу, и ко се сећа оног старта Данијела Агера на том мечу, зна да је Данац био у том моменту највећи фудбалер на свету! Ма какав Марадона, Пеле, Меси... Агер ме је тим безобразним прекршајем купио за сва времена, као онда Игор Дуљај када је добио црвени картон против Шпанаца који нису хтели да избаце лопту док је, чини ми се, Жигић лежао на земљи.

У тај старт камуфлирао је све речи које су му се врзмале по глави. Показао је шта мисли о издајнику, Ливерпуловом Франческу Скетину, о човеку са којим је делио свлачионицу, и добро и лоше. Међутим, Торес није више желео да дели било шта лоше.

Нисам могао да разумем зашто. Имао је све. Новац, свакако. На Енфилду је, вероватно, провео најбоље дане у каријери, имао је безрезервну љубав навијача. Али видело се да тих последњих месеци у црвеном дресу није онај Фернандо Торес који је најбоље штопере на свету доводио до лудила.

Желео је да оде, то му је било потребно. Није веровао да Ливерпул може да се носи са Јунајтедом, Арсеналом, Челсијем... И био је у праву. Одрадио је трансфер како је мислио да треба (мора), и наставио даље.

Ипак, до данас није оправдао тих дрских 50 милиона, колико је плаћен. Пречесто је био предмет бруталне спрдње, што је играма и заслужио.

Причa коју су, попут темељно прежвакане лектире, сервирали сви Романови тренери који су радили са „Ел нињом", како је он користан за екипу иако није ефикасан, како се његов значај на терену не види, али је огроман, реално - не пије воду.

Ако ћемо искрено, ако купиш нападача за те паре, хоћеш голове, хоћеш звезду, а не фудбалера који прави простор за друге!

Нешто није било како треба. То се могло видети на његовом лицу. Изгледао је као да је уморан од фудбала, без осмеха, без крволочног инстинкта, без трунке самопоуздања. Променио је боје, град, банку... Али то га није учинило срећним.

Колико се само испромашивао за ово време у Челсију... На моменте је изгледало као да не уме да трчи! Није био ни бледа сенка ОНАКВОГ играча.

До једног тренутка, сваким његовим ужасним додавањем, сваком пријему који је више личио на ударац лопте у баобаб, свакој промашеној непромашивој шанси која је обарала вилице до пода читавом Стамфорд бриџу, ја сам био одушевљен. У екстази! Што је био лошији, и што су критике биле бруталније, ја сам био срећнији, признајем. Не поносим се тиме, али тако је било.

Али, онда сам схватио да, колико год покушавао то да прикријем, било ми је жао. Жао што није онакав играч у чији фудбал се заљубите на први поглед. Онај који вам развуче осмех. Иако није у мом Ливерпулу, недостајао ми је тај играч.

Одједном, после неког времена, сваким мечом сам се надао да ће "прорадити", а он ме изнова и изнова разочаравао. Све до меча са Ситијем овог викенда.

Одиграо је фантастичну утакмицу. Јесте, опет је промашио оно што ни на ПЕС-у не може да се промаши... Може само на ФМ-у (схватиће сви који су у својој "менаџерској каријери" изломили барем један "тандем" миш-тастатура).

Али, узимајући све у обзир, и гол, који, да се не лажемо, није за ТВ шпице, али показује да и даље има тај њух немилосрдног голгетера, и ону пречку, која оставља без даха, и највише његово понашање, одиграо је одличан меч! Најбољи после дуго, дуго времена.

Усудићу се да кажем, иако добро знам да једна ласта не чини пролеће, полако се буди Фернандо Торес! Није испушена лула, као што многи мисле. Још има магије у тим 50 милиона тешким ногама. Колико, нисам сигуран. Али ту је, то је најважније, јер Торес коначно подсећа на оног доброг, старог "дечкића" због којег су клецала многа колена широм Европе. Оног у чији сам се фудбал истог трена заљубио.