Голман без шаке

Био је највећи таленат југа Србије. Требало је да крене стопама свог земљака Коцића, некадашњег репрезентативца који је сада помоћник Синиши Михајловићу, али Горану Стојановићу се није дало.

Повреда од пре годину дана, када му је машина ухватила руку, спречила га је да дође до репрезентације али га није спречила да и даље брани. И данас са великим задовољством иде у свлачоницу, облачи дрес и рукавице, тренира и игра утакмице. За неке незамисливо, за њега сасвим нормално.

„Борим се као лав. Имам подршку оца целе екипе. Морам да гледам у будућност шта је било било је. Идемо даље", истиче Горан.

Поред тога што тренира са својом екипом, Горан се свакодневно усавршава на тренинзима са чувеним Мишом Петровићем, легендарним стручњаком који је тренирао наша највећа голманска имена.

„Он је радан, вредан, талентован, то сваког дана доказује на тренинзима. Да му се није десио овај пех сигурно би био репрезентативац", каже Миша Петровић.

На утакмицама своје Будућности из Орашја не примећује се по интервенцијама да Горан има неки недостатак. Напротив, он својим понашањем даје посебну енергију саиграчима.

„Ја Горана знам из детињства. Одрасли смо заједно. Он је велики човек и нашем тиму много значи", истиче Милош Милић, капитен Будућности.

На свакој утакмици Горана са великим емоцијама прати отац Мирослав, који је 25 година бранио за Будућност. Син је кренуо његовим путем и једно време тренирали су заједно. Сада сваки његов потез на утакмици прати са великом стрепњом.

„Било ми је велико задовољство да га гледам док се није повредио. Сада је то много другачије али шта је ту је, морам да прихватим ствари какве јесу", прича док нервозно шета и гледа свог сина Мирослав Стојановић.

Горан Стоајновић има 27 година. Не предаје се, не одустаје, зна шта хоће, шта жели и колико може. Једноставно, он је пример правог спортисте којим се поноси његова породица, његов клуб и његово село.