Најбизарнији моменти у фудбалу (други део)

Отказивање утакмица није ретка појава у нижим лигама у којима се често догађа да се једна од екипа (а понекад и обе) једноставно не појави на терену. Слична ситуација се неочекивано догодила и на квалификацијама за Светско првенство у Француској, када је у октобру 1996. године требало да се састану Естонија и Шкотска.  Утакмица је бил заказана за 9. октобар у 18.45 часова, али је због лошег стања терена, који је био делимично поплављен, репрезентација Шкотске протестовала код ФИФА.

Светска фудбалска организација одлучила је да утакмицу помери за 15 часова што је разљутило Естонце који су одлучили да се не појаве на мечу. Када је дошло време почетка утакмице виђена је несвакидашња ситуација. На терену су се налазили само репрезентативци Шкотске који су одслушали обе химне. Судија је дао знак да почетак меча, изведен је почетни ударац а судија је након три секунде одсвирао крај. Утакмица је регистрована резултатом 3:0 за Шкотску.

Познато је да је пут до пакла прожет добрим намерама, а потврду да је та изрека тачна доказао је чилеански голман Роберто Рохас који је једним потезом успео да оконча своју каријеру и донесе срамоту својој репрезентацији.

На мечу квалификација за Светско првенство у Италији, Чиле је на Маракани играо против Бразила. Једина шанса да остане у трци за квалификације Чилеанцима је била победа, али двадесетак минута пред крај губили су са голом разлике.

Голман Рохас решио је да иде на све или ништа и да преокрене ситуацију на страну Чилеа. Он је у полувремену у рукавицама које је носио сакрио жилет. Искористио је моменат када је тежиште игре било на половини Бразила, и када је на Маракани једна бакља убачена на терен, он је пао на земљу, симулирао је да је погођен у главу, док се жилетом секао по челу. Намера је била да се меч прекине, Бразил да се казни а победа да се додели Чилеу.

Његови саиграчи су побеснели, помогли су медицинском особљу да изнесе Рохаса и нису желели да наставе меч. На Рохасову жалост, те ноћи је на Маракани било десетине камера које су уснимиле моменат када спорна бакља није пала ни близу голмана, и када је чувар мреже Чилеа сам почео да се сече.

Када се утрвдила истина одговор ФИФА је био жесток. Чиле је аутоматски елиминисан из квалификација, а забрањено им је учешће и на квалификацијама за Мундијал 1994. године у Америци, док је голман Рохас је добио доживотну суспензију.

Ако сте мислили да су Дејвид Бекам и Сехио Рамос извели најгоре пенале у историји, очигледно нисте гледали покушај Питера Дивајна на мечу ФА Трофеја (куп такмичење у енглеским полупрофесионалним лигама) између Ланкестер Ситија и Вајтли Беја. Победник утакмице одлучиовао се пеналима, и након четири серије није било промашаја. На сцену тада ступа Питер Дивајн.

Нападач Ланкестера залетео се, покушао да шутне лопту, али мало је фалило да погине када се саплео преко ње. На Дивајна се (после салве смеха) сажалио и голман Вајтли Беја који је дошао да види да ли је несуђени фудбалски херој повређен.

Рене Игита јбио е један од најксцентричнијих голмана вероватно у историји фудбала. Коврџави Колумбијац више је волео да дрибла противничке нападаче него да брани њихове ударце. И даље се памти његова глупост када је на Светеском првенству 1990. године на утакмици против Камеруна покушао да дрибла на средини терена. Роже Мила му је тада одузео лопту и постигао погодак.

Ипак, оно по чему се Игита прославио, а да му улази у опис посла,  то је невероватна одбрана на пријатељском мечу против Енглеске 1995. године на Вемблију. Игита се, након сјајног ударца Реднапа из велике даљине, на самој гол линији бацио напред и петама избио лопту испред гол линије.

Потез Игите навијачи су крстили као „шкорпион одбрана", а ниједан голман се није усудио ни да покуша нешто слично. Потез Игите се нашао на листи 100 најбољих потеза у историји фудбала.

Један од најтемпераментнијих фудбалера био је Паоло ди Канио који је пажњу привлачио потезима на терену и ван њега. Од фашистичког поздрава навијачима до свађе и туче са противничким играчима, Ди Канио је заиста играч кога је тешко заборавити.

Италијански фудбалер је у септембру 1998. године урадио нешто што би на памет пало још можда само Гаскоњу. Док је играо та Шефилд Вендздеј на мечу против Арсенала, након добијеног црвеног картона Ди Канио је гурнуо судију Пола Алкока који је театрално пао на траву. Казна је била немилосрдна, Ди Канио је добио суспензију од  11 утакмица, а више никада није обукао дрес Шефилда.

Када би питали Алекса Фергусона који је то преломни тренутак у каријери када је од Манчестер Јунајтеда направио моћну машинерију која доминира Премијер лигом и Европом, сер Алекс би без сумње рекао да је то моменат када је у клуб довео Ерика Кантону. Ипак, није од почетка ишло глатко са темпераментним Французом. Попут Ди Канија, Француз је имао необуздану нарав, често се свађао са противничким играчима, гађао је судију лоптом, али кулминација је била када се на мечу против Кристал Паласа потукао са противничким навијачем.

Кантона је након црвеног картона кренуо ка свлачионици, док је са трибина трпео салву увреда противничких навијача. Ерик није могао да издржи, залетео се на трибину и ногом, у карате стилу, кренуо на навијача. Редари су раставили побеснелог Кантону и навијача након краће размене удараца.

Француз је као „награду" за демонстрацију борилачких вештина добио осам месецу суспензије и морао је да одради 120 часова друштвено корисног рада. Након инцидента, када је вратио на терен, Кантона је постао играч о каквом је Фергусон сањао. Предводио је невероватно талентовану генерацију „Фергијевих беба" до великог броја трофеја и био је један од најбољих капитена у историји клуба.

Утакмица одиграна у априлу 1977. године између Дерби Каунтија и Манчестер Ситија остала је упамћена по проблемима код извођења пенала.

Дерби је тада играо на легендарном стадиону „Бејзбол граунду", на којем је било мање траве него на хиподрому. Проблем је настао када је судија досудио пенал за Дерби, на терену се није видела бела тачка која је означавала место одакле се изводи. Играчи су сами нагађали, голман Ситија је корацима измерио приближно 11 метара (и за ту помоћ од судије је награђен жутим картоном), да би на крају дошао човек који одржава терен са метром и кантицом белог креча. Он је на лицу места измерио раздаљину од 11 метара, свежим кречом исцртао место одакле се пенал изводи. Након доста перипетија гол је на крају постигао Гери Дејли.

У хокеју сваку размирицу у току игре хокејаши решавају песничењем након чега се одморе два минута, и онда се враћају на терен. У фудбалу није тако, кошкања су честа, али су отворене туче ретке (осим у Јужној Америци). Ипак, утакмица између Дерби Каун тија и Лидса 1975. година више је личила на хокејашку и то захваљујући Френсису Лију и Норману Хантеру.

Ова два играча поштено су се песничила пред камерама и то у две рунде пре него што су их саграчи раздвојили.  Занимљиво је да су обојица били саиграчи у репрезентацији Енглеске, да су више пута били заједно у тиму, али да су те ноћи били смртни непријатељи. Да би се утврдио разлог овог сукоба треба знати шта му је претходило.

Френсис Ли, који је играо за Дерби, био је познат по томе да лако пада, односно симулира прекршаје посебно када се налази у противничком шеснаестерцу.  Норман Хантер из Лидса био је сушта супротност. Велики Норман, како су га звали, могао је да падне само ако га неко упуца. На утакмици између Дербија и Лидса Френсис Ли је једва дочекао да падне у шеснаестерцу и извуче пенал што Хантер није могао да преболи. У тренутку када је судија окренуо леђа, Норман је пришао Лију и распалио га по лицу. Ли је остао са крвавом усном и повређеним поносом. Судија није видео инцидент и за сваки случај искључио је обојицу играча. Таман када су сви помислили да је драма готова Ли је побеснео и напао Нормана. Играчи су разменили неколико удараца пре него што су их саиграчи раздвојили.

Ако је некада једна од саставних делова фудбала било инвазија навијача на терен, данас су такве сцене малтене незамисливе, посебно на мечу Лиге шампиона. Ипак, то не значи да не постоје људи који успевају да се нађу тик уз своје фудбалске идоле. Карл Павер из Манчестера је незапослени радник који је имао циљ да се слика на терену са фудбалерима Јунајтеда.

Он је 18. априла када је играна утакмица од главе до пете (са све копачкама и штуцнама) био обучен у опрему коју су изабраници Алекса Фергусона носили на терену Олимпијског стадиона у Минхену.

Павер је без проблема заобишао обезбеђење и провукао се као један од играча Јунајтеда. Ипак. Павер није прошао скроз непримећен, Гери Невил је приметио „уљеза", и рекао саиграчима, али нико се није бунио. На крају је Павер усликан са осталим фудалерима Јунајтеда. Сличне вратоломије овај човек је поновио на крикет мечу, трци Формуле један у Силверстону, на рагби утакмици и Вимблдону.