Ди Канио: Геније, или емотивац без фитиља

По рођењу, у Риму се зна за кога ћете навијати. Подела је врло јасна. Рома, коју подржава огроман број Римљана, је народни клуб, клуб средње и радничке класе, док за Лацио навијају имућни становници и елита углавном из северних делова града. 

Паоло Ди Канио је од малих ногу био све осим обичног. Рођени Римљанин, као мали био је дебељушкаст и морао је да носи ортопедску обућу. Одрастао у кварту у којем је живела радничка класа, дакле, окружен навијачима Роме. 

Фудбалски пут га је, преко Лација, Јувентуса, Наполија и Милана одвео на Острво. Прво у Шкотску, где је играо за Селтик. Одличне партије у зелено-белом дресу тима из Глазгова нису прошле незапажено, па је врло брзо прешао у Шефилд, а потом и у Вест хем.

Без икакве дилеме, са лоптом, на травнатном тепиху Ди Канио је био генијалац. Уметник. Реткост, нарочито на Острву. 

Играјући за "чекићаре", Ди Канио је постигао прелеп гол против Вимблдона, који многи сматрају једним од најлепших голова од настанка Премијер лиге. Али је пре тога, одгурнуо судију, због чега је добио 11 мечева суспензије. А након свега тога добио награду за фер плеј, јер је у прилици за гол ухватио лопту у руке, јер је видео да је противнички голман повређен.

Недавно је Џејми Реднап испричао понеку причу из Ди Каниовог перода у Вест хему, где му је менаџер био Џејмијев отац, Хари Реднап. 

На тренингу, када су играли у две екипе, Реднап је у Ди Канијеву екипу увек стављао Нила Рудока, Стјуарта Пирса, Џулијана Дикса, физички најјаче играче Вест хема, јер би се у противном Ди Канио побио са свима уколико би га они, представници типичног енглеског фудбала, чували и ударали по ногама.

У сред тренинга, ако губи, моментално је напуштао тренинг поприлично бесан. А то је замало урадио и на једном мечу. Вест хем је губио од Бредфорда са 4:2, а судија у неколико наврата није досудио фаул над њим и два пенала. Италијан је након другог недосуђеног пенала махао Реднапу захтевајући замену. Претрчао је пола игралишта, пришао Реднапу и рекао: "Нећу да играм... Замени ме, судија није нормалан". Реднап га је некако наговорио да остане у игри, и Вест хем је на крају победио са 5:4. У том мечу се свађао са Френком Лампардом око извођења пенала, отео му лопту, шутирао и погодио.

Али, колико год био непредвидив, радна етика му је била за сваку похвалу. Увек је желео да буде бољи, радио на себи, на тренинг увек долазио први. А када екипа има слободан дан, он се једини појављивао на теренима и радио са кондиционим тренером. 

Мало људи зна да је Сер Алекс Фергусон покушао да га доведе у Манчестер јунајтед почетком 2002. године, али Вест хем није желео да га прода. 

Уследио је повратак у вољени Лацио, и фамозни поздрав тифозима, због којег је доспео на све насловне стране спортских магазина.

Због тога је добио меч суспензије и кажњен је са седам хиљада евра, али није зажалио. Остао је доследан својим убеђењима. 

"Увек ћу тако поздављати моје људе. То су људи који држе до правих вредности, и ја сам један од њих", рекао је после тога, објашњавајући да је фашиста а никако расиста.

Није крио своје радикално десничарско опредељење. Говорио је за Мусолинија да је био "велики патриота, врло принципијелан човек, који је дубоко несхваћен".

И тетоваже на телу говоре о његовом опредељењу. Велики орао на леђима, и на десном бицепсу реч "DUX", латинску реч која значи "лидер", преводом на италијански - Дуче, како су фашисти звали Мусолинија.

Када је окачио копачке о клин, није нимало изненадио даљи пут који је темпераментни Италијан одабрао. Невероватна љубав према фудбалу, којем је, признали или не, много дао, и непресушна енергија говорили су да он мора остати близу лопте и терена. Клупа је сасвим логичан избор. Али он није човек који би могао да буде тренер или асистент менаџера. Или главна улога или ништа!

Шансу да покаже шта уме пружио му је Свиндон, који је испао у другу дивизију Енглеске (четврта лига). Добијао је искључења, шутирао своје играче, мењао их после двадесетак минута игре, тукао се са њима, причао да су појединци најглупљи играчи које је видео... Али је Свиндон освојио лигу са 93 бода, вратио се одмах у виши ранг, у ФА Купу мучио далеко јаче од себе, чак избацио и Виган!

Када је Свиндон изгуби са 3:2 од Астон виле у Купу, Ди Канио је на крају меча поздрављао навијаче Виле, гестикулирајући да испадају у Чемпионшип. 

Пред меч са Шрузберијем, Ди Канио је засукао рукаве и заједно са још 200 волонтера чистио снег са терена. У једном тренутку, у сред ноћи, наручио је пицу за раднике.

Када су челници клуба рекли да нема пара за појачања, чак ни да се задрже играчи на позајмици, понудио је да из свог џепа плати 30,000 фунти како би они остали. "Више сам дао агентима и адвокатима... Није ми тешко да сада дам за моје фудбалере", говорио је.

Међутим, неколико дана касније, поднео је оставку јер је клуб продао Мета Ричија без његовог знања. У том моменту, Свиндон је био на добром путу ка Чемпионшипу.

Главну улогу на највећој светској позорници добио је у Сандерленду. Као и свуда где се појавио, изазвао је опречне реакције. Док су једни сматрали да је прави човек за посрнули Сандерленд и да ће га његова енергија спасити испадања, други су мислили да декларисаном фашисти није место у Премијер лиги. Зато је потпредседник клуба, Дејвид Милбанд поднео оставку.

Да ли је заслужио прилику под рефлекторима? Да ли ће је искористити? Време ће показати. Aли он је свакако човек какав је потребан Сандерленду, и Премијер лиги уопште. Његова енергија се већ осећа. Човек је украо славу великог дербија североистока земље, против Њукасла. У каквој су форми ова два тима, нико при здравој памети не би помислио да Сандерленд може и бод да извуче. А они су отели сва три, и то на гостовању у Њукаслу, први пут после 13 година!

Његово славље код сва три гола његових играча све говори о томе како доживљава фудбал. То за њега није посао, то је нешто много, много више.

Оставимо по страни његова политичка опредељења, због којих га многи оспоравају и не желе му успех... Он је човек који је доследан својим уверењима, он ће први спустити ногу на ратно поље, и последњи који ће је повући са њега, након што сви његови људи буду на сигурном.  

Он је фантастичан мотиватор, велики емотивац који ће Сандерленду донети преко потребно освежење, стари италијански шмек типичној енглеској "ломимо ноге" и "напуцавамо лопту" екипи. 

Он је Жозе Мурињо - следећи ниво, ако ме разумете. Наравно, не причам о стручности, трофејима.... Већ о односу према игри. Темпераменту. Обојица живе за фудбал и живе фудбал. "Посебни" је тактичар, зна шта у сваком тренутку треба учинити за добро екипе. Ди Канио није такав. Он је већ неколико пута у животу доказао да код њега нема тактике и превише размишљања. Шта осећа, он то и уради. Без обзира на последице, и без обзира шта већина мисли о томе.

А уколико се остваре писања енглеских медија, па се Мурињо врати у Челси наредног лета, онда из петних жила навијам да Сандерленд остане у Премијер лиги. Дуел Сандерленда и Челсија, са њима двојицом покрај аут-линије... Савршено, зар не?