Испуњење сна под Горицом, 3. део

Рој Хоџсон предводи колону, одмах иза њега капитен Стивен Џерард... Наравно, иза њега читава репрезентација, али мислим да их нико од присутних није приметио! Сви су чекали Стивија. И сви су пре тога имали оскаровски сценарио за тај тренутак, али је сада био потпуно био неупотребљив! Како је изашао из хотела, тако су сви занемели.

Док су пролазили, Џерард се сваком понаособ јавио, уз намиг и климање главом, и рекао: "Само да направимо круг и долазим код вас, ок?" Сви су повикали: "Наравно, наравно", као да је стварно зависило од нас да ли ће наставити шетњу или не!

Таман како су одмицали, ја се окренем ка другару, који није толики Џерардов навијач, више је пошао због авантуре, а он, потпуно одушевљен, каже: "Какав господин!" И док је већина осталих играча ишла у групицама са слушалицама на ушима и не примећујући никога, Стиви се, са рукама у џеповима и осмехом, свима јављао.
 
Чинило се да тај круг који су правили траје 20 дана, а не 10 минута. Док су се враћали, на њих се залетео један зајапурени дебељан са фотоапаратом. Помислио сам - ако нам због овога забране да се сликамо са њима, биће му то последње што је урадио у животу, кунем се! На срећу, имали су Енглези стрпљења, Стиви је испунио обећање. Сликао се са свима и потписивао добрих 10 минута, попричао са сваким по мало. И са мном. Али бар ћу то задржати за себе. Бар нешто.

Али, људи, читава екипа је ушла у хотел, он је остао да се дружи са нама. Свака му част!

А да... још нешто! Глен Џонсон је ишао први у повратку, и ја га позвах да ми се потпише на Ливерпулов дрес док Стиви не пристигне. Потписује се он мени тако, и док још држи маркер у руци, мене Влада (другар) вуче за руку и виче: "Батали Џонсона, ево га Џерард!" А Џонсон је остао потпуно збуњен...

Углавном, сви смо добили оно што смо хтели! Али, замислите, испред нас Руни, Дефо, Керик, Милнер... Нико их није ни погледао! Ником нису били занимљиви.

Док смо ишли кући, одушевљени, мислили смо само на утакмицу! А то је посебна прича јер је у једном тренутку изгледало да до карата на крају нећемо ни доћи.

Помислили смо - нема везе, и ово је више него што смо очекивали од ове авантуре! Кад негде око 18 сати зове ме човек и каже да дођем по карте. Влада и ја у такси, па на други крај града. Такси је, узгред, у Подгорици невероватно јефтин. Не знам како се таксистима уопште исплати. Није Подгорица велики град, али с краја на крај града и назад, са чекањем, 2,60 евра!

Узели смо карте и вратили се у центар, сели у један паб, где су и енглески и црногорски навијачи заједно чекали меч. Атмосфера је била фантастична! Сви помешани, певају навијачке песме, уз хектолитре пива. Ми смо обрнули по коју туру, попричали са Енглезима о много чему... Закључак, много хладни људи, додирних тачака немамо! Супер за дружење, али њима не можеш да објасниш ни историју Југославије, ни величину дербија Црвена звезда - Партизан, мислим - климају они главом, али не можеш то њима да објасниш!

После пет-шест тура, кренусмо на стадион, карта каже "Сјевер галерија", где су најватренији црногорски навијачи. Одлично, то смо и хтели, да осетимо атмосферу на најбољи начин!
Чекамо испред у реду, који иде толико споро да су људи почели да се нервирају. Сат и 45 минута гурали смо се да уђемо. У појединим тренуцима је изгледало да су полицајци у кордону губили стрпљење због увреда, псовања и гурања, и да ће реаговати! Али нису, добар посао су обавили!

Уђосмо некако, нашли смо нека места на препуној трибини, до меча је остало десетак минута...