Испуњење сна под Горицом, 2. део

Сваки иоле озбиљнији покушај да заспим уништио је мој сапутник, који је, са слушалицама у ушима (поврх свега мојим, на силу отетим) мрмљао сваку песму коју је слушао! Као да је намерно то радио јер он сам није могао да спава.

Из кањона у кањон, километар по километар, приближавали смо се Подгорици. У једној кафаници попили смо по "еКспресо" (тако пише у менију, не померио се с места), и стукли тих пола сата - сат, те стигосмо у Подгорицу.

После пола сата, колико нам је било потребно за аклиматизацију (ако је потребна спортистима, потребна је и нама), кренули смо ка хотелу "Подгорицa", где су смештени Енглези.

Испред улаза шачица болесних ентузијаста (попут аутора овог текста) чекала је омиљене играче.

Окупило се петнаестак људи, мада су неки полако губили стрпљење и одустајали.

Али не и нас двојица, као и још неколико момака. Понели смо оба дреса и правили стратегију како доћи до Џерарда. Али сам заборавио ону патику. Драго ми је било тог тренутка, али не и неколико сати касније... Стрпљења!

Имали смо проверену информацију да је Стиви у понедељак самоиницијативно напустио хотел како би поделио неколико аутограма, па смо се надали да ће то бити случај и данас. Али.. Увек то "али"... Виђали смо фудбалере како иду на доручак и враћају се у собе. Руни, Керик, Дефо... Али нигде Џерарда.

Занимљиво да је од дванаестак људи само један момак је дошао у Челсијевом дресу, а сви остали су чекали Џерарда! Невероватно! Знао сам да нисам његов једини фан, али овакав однос снага нисам очекивао!

Запослени у хотелу су нам рекли да Енглези неће излазити до меча. Е, то нам је добрано пољуљало морал, али и даље смо остали на окупу. Рој Хоџсон нас је поздрављао кроз врата, као и Глен Џонсон, а сви су незаинтересовано чачкали своје ајпедове, смартфонове и лаптопове.

Групица залуђеника је, чинило се, била врло симпатична енглеском тиму (бар оном делу који нас је приметио). Али не и појединим члановима експедиције. Изашао је, после неког времена, господин у униформи "Гордог Албиона", који је невероватно подсећао ликом на Елтона Џона, позвао обезбеђење хотела и показао руком да нас "почисте" са улаза.

Ужас! Побеснео сам! Рој Хоџсон, селектор, поздрављао нас је и смешкао се (и то не мислећи "види ове дилеје" - бар се надам), и онда се појави дебељушкасти клон Елтона Џона и хоће да нас растера! А што је најгоре, успео је из прве! Одмакли смо се двадесетак метара, али нисмо одустали! После извесног времена, а то је укупно четири сата чекања пред хотелом, видели смо гужвицу у хотелу, сазнали да Енглези крећу у шетњу. Врата се отварају, Хоџсон на челу, а одмах иза њега – капитен, Стивен Џерард....

Крај другог дела