Испуњење сна под Горицом, 1. део

Један телефонски позив био је довољан да у року од "одмах" напустим канцеларију, поздравим се на брзака са колегама и кренем на пут. Нисам се чак ни шефу јавио! Јесам, после пола сата, када ми је дошло до главе!

"Имаш две карте, је л' идеш?", питао ме је глас са друге стране жице. Први део реченице је најбитнији. Мени, наравно.

Мислим да ће ме мрзети пола Црне Горе, јер сам један од срећника који има карту за данашњи меч. Како сам дошао до њих, не питајте!

Али најбитније је да сам био на путу, у глави! Како ћу до тамо, и са којим парама, нисам имао појма! Али, знао сам да идем!

Назвао сам другара и у кратком поступку – Идем на утакмицу, хоћеш са мном? – Чек' да видим да ли могу да позајмим паре... – чекам и цупкам ногом. Ипак, није то то ако идеш сам на утакмицу... Идемо! Савршено! Сазнали смо за пар минута када имамо аутобус, колико су карте и схватили да крећемо!

Прво да разјасним чему оволико узбуђење! Мој омиљени играч у историји фудбала је Стивен Џерард! Али, свакако, навијаћу за Црну Гору, из петних жила.

Али, морам бити искрен, огромног удела има Стиви. У годинама је (колико год то било болно за мене, морам признати), и до сада најближи Београду! Сад или никад! Додуше, није исто гледати га у дресу Ливерпула, и Енглеске, али 'ајд' сад!

Дакле, морам гледати Стивија у акцији.

Стигао сам у собу чији зид, иако сам одавно изашао из пубертета, и даље краси Стивијева слика. Они који ме познају знали су шта ће ме највише обрадовати за рођендан!

Елем, крећем да се пакујем са толиком тремом,као кад први пут идете на путовање без родитеља. Знате тај осећај?

Кренуо сам да се пакујем брзином светлости, иако аутобус полази за цирка четири и по сата! Људи, ја сам, за путовање од 3-4 дана, у торбу (планинарску, ону огромну) спаковао два пара фармерки, три дукса, патике, чизме, капут, џемпер, јакну... Чинило ми се да носим џак цемента, а не торбу! И то на три дана!!!

Када се у обзир узме и да на станицу нисам отишао наг (мада је у том тренутку било све могуће), јасно је колико сам ствари понео! Па, толико није потребно женама за 10 дана на мору!!! Ма, изгледало је као да се селим у Подгорицу!

А, да, најбитније ствари у торби: два Стивијева дреса, један бели, један црвени, ако некако успем да се пробијем до њега у току дана како би ми се потписао на њих! А понео сам, дефинитивно ћете помислити да нисам нормалан, и једну "адидас" патику у којој играм мали фудбал, па да, ако се потпише већ на ова два дреса, да онда шврљне нешто и по њој!

Када ме је другар, који иде са мном, видео шта носим са собом... Па, можете замислити његову реакцију!

Гледао је моју торбу, а онда тужно свој коферчић и није му било јасно ко је погрешио – ја или он! Али, када је видео колико се смејем, знао је – ја нисам нормалан!

Стигли ми на станицу, нисмо путовали заједно још од екскурзије у четвртом гимназије, сјајан осећај! Аутобус полупразан, изврнули се на по два седишта, и пут под ноге!

Наравно, није аутобус ни изашао са почетне станице, мени је сендвич већ био до пола поједен. Стара навика из средње школе. А да, сендвиче, наравно, направила његова мајка, ја нисам ни то ни воду, ма ништа!

А ни не знам да ли ћу испунити циљ, али како каже Дерек Тротер, још један херој мог детињства: "Ко рескира – профитира".

Сада знам да се снови остварују! А увече свим срцем уз Црну Гору!