Све тајне Алекса Фергусона, други део

Сер Алекс Фергусон по први пут је открио, без устезања и инхибиција, као никада до сада, све методе које је користио у 26 години колико је провео на клупи Манчестер јунајтеда, када је и постао најбољи тренер у историји британског фудбала.

Фергусон, који ће последњег дана ове године напунити 71 годину, одржао је предавање на Пословној школи престижног америчког универзитета Харвард.

Студентима, који проучавају његове менаџерске принципе, открио је како то изгледа бити на челу спортског одсека једног од највећих спортских клубова света и глобалног бренда.

У другом делу предавања највише се фокусирао на начин на који негује непосредне односе да играчима, подређенима и надређенима. Овај аспект посла Фегусон сматра убедљиво најважнијим. 

Није било могуће заобићи Жозеа Муриња и Пепа Гвардиолу.

„Мурињо је јако интелигентан, има харизму, његови играчи играју за њега, а и добро изгледа. И ја мислим да поседујем већину тих особина, осим доброг изгледа. Има и самопуздања. ТО се огледа у изјавама 'Освојићемо ово' и 'Ја сам посебан'".

„Гвардиола је импресиван, као и екипа коју је водио. Унео је промену у Барселону, терајући тим да тренира јаче како би били у стању да освоје лопту пар секунди након што би је изгубили. Они су талентовани, али и тренирају напорно. То је заиста сјајно. Уздигао је статус својих играча".

Већина тренера на тренинзима уочи утакмица отркивају, директно или индиректно, кроз рад, којих ће 11 играча истрчати на терен. Не и Фергусон.

„Никада не откривао стартну поставу играчима, све до дана утакмице. Размишљамо и о медијима и о агентима фудбалера. Мој посао је да обезбедим услове који највише погодују нашој победи, тако да никада није имало много смисла у откривању противницима наш тим. Ако је утакмица у три, састав ће бити познат у један".

„Тактика се мења у зависности са ким играмо. Волим да се фокусирам на једног или двојицу противничких играча - на оне који су најутицајнији. Ко је играч који изводи све прекиде? Ко је играч ко је стално на лопти? Ко је играч који тера своје саиграче да 'гризу'".

„Остатак времена спремам свој тим. У петак са играчима правимо анализу видео материјала противника. Фокусирамо се на њихове снаге, њихове мане, начин на који изводе корнере, како ће им изгледати тим, и тако даље. У суботу, им дајемо краћу верзију, као рекапитулацију свега што су видели претходног дана. Као подсетник".

Најмање воли, каже, да отпушта играче.

„То радим сам. Није лако, али то радим сам. То је веома важно, и веома деликатно. Ја сам отпао са списка играча за финале шкотског Купа, у два сата и десет минута, и знам какав је то осећај. Нисам сигуран шта играчима пролази кроз главу, али ја имам обичај да кажем: 'Види, могуће је да грешим' - то увек кажем - 'али мислим да је ово најбоље за тим'".

„Покушавам да им не нарушим самопуздање, говорећи им да је одлука само тактичка, и да велике утакмице тек предстоје".

Шта се дешава на полувремену? Период између два дела утакмице може бити под пресудног значаја за ток и коначни исход меча.

„Има око осам минута од тренутка када прођете кроз тунел до тренутка када вас судија позове поново на терен, такода је јако важно да то време искористите како треба. Све је лакше када побеђујете. Говорите о концентрацији, о томе како играчи не смеју да се занесу позитивним резултатом, а ту су ивек и неке ситнице. Али када губите, знате да морате да оставите утисак, да морате да промените ствари".

„Последњих пет минута првог полувремена проводим размишљајући о томе шта ћу рећи. У некој врсти транса сам. Концентришем се. Видим да неки тренери праве белешке, али ја не желим да пропустим ништа од утакмице. И не могу да замислим себе како улазим у свлачионицу , гледајући у белешке, и како говорим нешто као 'Е да, у 30. минуту онај пас који си дао...' Не верујем да би импресионирало играче".

А када је критика неопходна?

„Нико не воли да буде критикован. Али у фудбалској свлачионици, неопходно је да истакнете грешке својих играча. Ја, лично, то радим одмах након утакмице. Не чекам понедељак, јендоставно то урадим и завршим с тим. Размишљам о наредној утакмици. Нема сврхе критиковати играча у недоглед".

У клубу какав је Јунајтед, односи између најистакнутијих функционера је круцијалан.

„Најбољи однос имам са Дејвидом Џилом. Некада се не слажемо, али поштујемо један другог, и знамо да су несугласице само несугласице. Он је јако коректан. Глејзери су ти који одлучују о трансферима. Они су, генерално, пуни подршке. Глејзери су врло опуштени и приземни. Када бих јабио власник Манчестер Јунајтеда, који је освојио лигу, ја бих био пресрећан. Сећам се када сам играо у Ренџерсу, када су директори били у одећи под тушем, играјући наоколо".

„Са Глејзерима је другачије. Они се рукују пар пута, позирају за пар слика - и то је то".

О начину на који уводи екипу у такмичарску сезону, Фергусон је рекао:

„Не почињемо припремни период тренирајући у пуној брзини. Радимо постепено подизање интензитета. И обично нисмо најјачи у уводном делу сезоне, а октобар је месец када почињено да дижемо ниво игре. Увек кажем играчима, сваке сезоне, да ако смо на три поена од врха 1. јануара, имамо великих шанси да освојимо титулу".

Није могла да прође дискусија без, сада већ фамозног, „Фегијевог времена", односно припреме за последње моменте оба полувремена, када се јури резултат.

„Неки менаџери воље да угађају својим играчима. Допуштају играчима да играју фудбал на тренинзима, осам или десет са сваке стране, и да уживају. Али овде, у Јунајтеду, ми гледамо на тренинге као на прилику да се ули и напредује. Некад се играчима смучи, али то помаже да се стигне до победе".

„Порука је проста - не можемо стајати у месту у овом клубу. Уместо да се препусте срећи и околностима, Јунајтедови играчи су приморани да тренирају и да се припремају као да треба да постигну гол за десет, пет или три минута".

„Ми тренирамо за тренутке када ствари постану гадне, тако да смо потпуно свесни шта треба да радимо у одређеним ситуацијама. Када се ломи утакмица, ми смо најбољи", рекао је Фергусон.

И за крај, Фергусон је стигао и да се нашали.

„Људи мисле да тренерима помаже то што су и сами некада били играчи. Греше. Мислите да је Рунија брига? Смеје ми се у лице и каже ми: "Шефе, ви сте тако давно били играч, и то још у Шкотској. Није то исто", завршио је Фергусон уз осмех, исти онај који је обично резервисана за тренутке непосредно након победе клуба коме је, како сам каже, вољно посветио живот.

Након предавања Фергусон је истакао да је била част наћи се у институцији каква је Харвард.

„У овој фази живота осећам потребу и велику сатисфакцију да помогнем младим људима. И ја сам научио нешто о себи. Понајвише када сам их слушао како дискутују о балансу који правим између 'љубави' и 'страха' када водим тим. Као да сам слушао себе како говорим".

Фергусон је стигао и да изненади момке из колеџ фудбалског тима (у питању је амерички фудбал), које је посетио и, како сами кажу, одушевио на њиховом тренингу.