Дан када је Маракана занемела

Када је тог дана 1950. године Алсидес Едгардо Ђиђија постигао други гол за Уругвај на мечу против Бразила који је одлучивао питање Светског шампиона, 200.000 душа које су се скупиле на Маракани у Рио де Жанеиру није испустило нити један глас.

Извештачи са легендарне утакмице рекли су да је на препуном стадиону у том тренутку могао да се чује комарац како зуји. Погодак Ђиђија довео је 11 минута пред крај утакмице Уругвај у вођство од 2:1.

Тај резултат значио је да ће ова земља освојити другу титулу Светског шампиона. До краја утакмице „кариоке" нису успеле да спрече изненађење. Гласна тишина са Маракане се након последњег судијског звиждука претворила прво у пригушени плач, а затим у ридање које је парало уши. Трофеј који је тада носио назив првог човека Фифе, Жила Римеа, дошао је у руку аутсајдера.

И дан данас 16. јул 1950. године сматра се једним од најтежих дана у историји Бразила, дан када је њихова репрезентација, на сред Маракане изгубила меч за титулу Светског шампиона од Уругваја.

Светско првенство 1950. године било је прво после Другог светског рата и организовало се у Бразилу, јер је Европа још била у рушевинама после великог сукоба. То је такође било и први пут да се нису играли мечеви полуфинала и финала, већ су чудним системом такмичења међусобни мечеви одлучивали о светском прваку.

На крају је остало да питање шампиона реши меч између Бразила и Уругваја. Занимљиво је да је Бразилу био довољан и реми да обезбеди прво место, док је Уругвај само победом могао да дође до титуле светског првака.

Нико није доводио у сумњу тријумф „кариока" над Уругвајем, а слављеничка атмосфера у бразилским градовима почела је неколико дана раније. Колико су Бразилци били уверени у тријумф свог тима најбоље говори насловна страна локалних новина O Mundo које су на дан финала на насловној страни испод слике бразилске репрезентације написале: „Ово су светски шампиони".

Тада је капитен Уругваја Обдулио Варела покуповао велики број примерака новина, показао их саиграчима, а затим их натерао да уринирају по њима.

Занимљиво је да је Варела чак и саставио тактику за овај меч. Селектор Уругваја Хуан Лопез је објашњавао играчима да се моћним Бразилцима могу супротствити само дефанзивном тактиком. Када је напустио свлачионицу капитен је одржао говор саиграчима.

„Хуануто (селектор Лопез) је добар човек, али данас греши. Ако играмо дефанзивно против Бразила, доживећемо исто што и Шпанија или Шведска (Бразил је добио Шпанију са 6:1 и Шведску са 7:1)", рекао је Варела који је од саиграча тражио да играју храбро.

Његова реченица је ушла у фудбалску историју: „Момци, аутсајдери не играју. Идемо да започнемо шоу".

Касније, према признању осталих уругвајских репрезентативаца, ватрени говор капитена је био један од најбитнијих чинилаца који су помогли екипи да се суоче са моћним противником и страшном атмосфером на пуном стадиону.

Колико је Варела био заслужан за тријумф Уругваја видело се тек када је меч почео. Цело прво полувреме Бразил је нападао, али Уругвај је успео смирено да одолева. Ипак, почетком другог полувремена Фриака је успео да пробије одбрану противника и доведе Бразил у вођство од 1:0.

Заглушујућу буку направило је више од 200.000 људи на стадиону, и сви услови да се игра Уругваја распадне су постигнути. Онда је Варела, видевши да су саиграчи уздрмани, протестовао код судије траживши да свира офсајд. Варела је ово урадио свесно, јер док је стигао преводилац и док се цела расправа завршила публика се већ стишала, а његови саиграчи су повратили смиреност.

Када су се сви вратили на терен Варела је саиграчима узвикнуо: „Сад је време да победимо!".

У том тренутку ствари се мењају на терену. Уругвај преузима контролу игре и почиње да напада, а „кариоке" се први пут на турниру бране. Имајући у виду да дефанзива није била природна за тако моћну екипу, Бразил попушта у 66. минуту када Шиафињо даје изједначујући погодак.

Тада је Уругвају фалио још само један гол за трофеј. Он је пао у 77. минуту када је Алсидес Едгардо Ђађија успео да затресе мрежу „кариока" и доведе Уругвај у предност од 2:1.

Какав шок је уследио на Маракани најбоље говоре речи тадашњег председника ФИФА Жила Римеа који је рекао: „Тишина је била морбидна, тешка да се поднесе. Стотине хиљада људи који су до тада правили заглушујућу буку сада су стајали неми, не верујући да ће изгубити пехар за који су сматрали да им припада".

Занимљиво је и да је сам Риме био у чуду јер је неколико дана раније, спремајући се да уручи трофеј победнику, већ спремио говор на португалском, сматрајући да ће шампион бити Бразил.

Чак су и организатори спремили медаље на којима су већ била утиснута имена играча, које су после победе Уругваја бачене. Бразилци су неколико дана раније компоновали и победничку песму под називом „Бразилски победници", која никад после тога није заживела.

Бразилски медији су одбили да поверују да је њихова репрезентација изгубила, а један од најпознатијих радио коментатора тог времена Ари Баросо чак је отишао у пензију (само привремено). Никада није забележено колико је тачно самоубистава било после пораза од Уругваја, али никада није било више него тада.

Какав је утицај имао тај пораз најбоље говори чињеница да скоро цела та генерација бразилских фудбалера који су наступали на Мундијалу пензионисана, осим неколико играча који нису добијали шансу. Бразил, који је до тада играо у претежно белој опреми променио је боје, и тада је добио препознатљиву жуто-плаву варијанту.

После победе Уругваја у фудбалском жаргону појавио се и израз „Мараканацо" који се користио да опише ситуацију у којој аутсајдер победи фаворита.

Тек после тог периода Бразил је успео да се опорави од страшног пораза и да постане најбоља фудбалска земља на планети.