Како смо умало уништили ЦСКА

О многим историјским фудбалским мечевима навијачи знају само оно што се догађало на терену, а ретко оно што се дешавало касније. Нека "трећа полувремена" знају да буду занимљивија од самих утакмица.

У време после Другог светског рата, када се у Европи учвршћивала "гвоздена завеса", спорт је само било једно од оружја Хладног рата, а фудбал права атомска бомба у том спортском арсеналу. Олимпијске игре биле су место где су лидери Истока и Запада рат настављали другим средствима.

Почетком педесетих година прошлог века тадашња Југославија (ФНРЈ) се, као и увек, нашла негде између. Уочи Олимпијаде у Хелсинкију 1952. године, првог оваквог такмичења после рата, улози су били велики. Тито је већ рекао легендарно "не" Стаљину, Југославија није постала једна од сателитских држава тадашњег Совјетског Савеза, тако да је у очима великог диктатора била можда и већи непријатељ од самих Американаца.

У таквој атмосфери, на олимпијском турниру сусреле су се репрезентације Југославије и СССР-а, из којих је наша репрезентације изашла као победник.

Први меч је одигран 20. јула и завршен је нерешено 5:5. Победника није било ни после продужетака, тако да је два дана касније одиграна нова утакмица. Југославија је тада тријумфовала резултатом 3:1, а голове за наш тим тада су дали Рајко Митић, Стјепан Бобек и Стјепан Чајковски, док је једини стрелац за Совјете био Всеволод Борбов.

Ово је само био увод у голготу совјетских репрезентативаца, а највећи цех платили су тадашњи селектор Борис Аркадијев, неколицина фудбалера и клуб ЦСКА, који се у то време звао ЦСДА.

Ништа није наговештавало каква мука чека совјетске репрезентативце када су стигли на станицу у Лењинграду. Неки су помислили да елиминација са Олимпијаде од Југославије можда и неће имати толику пажњу код Стаљина и сарадника.

Нису ни били свесни колико је Стаљин побеснео када је чуо за резултат, а још више је био бесан када је чуо да се у Југославији на улицама славила ова победа.

Први је на "информативни" разговор позван селектор Аркадијев који је једини из Хелсинкија узео лет до Москве. Да се не спрема ништа добро видело се у медијима, који су увек били претходница велике олује.

Московски Правда и Совјет спорт први су покрененули наручену кампању после које је држава просто "морала" да се умеша. Срамота у Хелсинкију није смела проћи некажњено.

Прогон совјетских репрезентативаца предводио је озлоглашени Стаљинов сарадник, главни човек тајних служби и први човек НКВД-а Лаврентиј Берија, који је у исто време био први човек московског Динама. Берија је овде видео шансу да коначно прекине доминацију ЦСКА (тадашњег ЦСДА), који је доминирао у совјетском фудбалу после Другог светског рата.

Берија је искористио чињеницу да је за репрезентацију играло највише фудбалера који су чланови ЦСДА. У поразу од Србије у тиму су се у том тренутку налазила четворица фудбалера "армејаца" (или како су их тада звали "тим поручника"), три играча московског Динама, по два из Динама из Тбилисија, ВСС-а (тим Стаљиновог сина) и Зенита, и један из московског Спартака.

Случај неуспеха репрезентације је предат једном од најпоузданијих Стаљинових људи и истакнутом члану Политбироа Георгију Маљенкову, који је био близак и Берији. Он је 18. августа донео уредбу под бројем 793 која се састојала од три тачке.

У првој је наређено да се совјетски шампион ЦСДА избаци из лиге због неуспеха на Олимпијади и озбиљне штете коју је тај клуб нанео совјетском спорту и нацији.

У другој тачки тог документа наређено је да се селектору репрезентације Аркадијеву одузме звање "мајстор спорта СССР-а", што је значило велику деградацију овог стручњака. У последњој тачки наведено је ће о понашању играча на наредним састанцима расправљати посебан комитет.

Конкретне последице ове одлуке виделе су се истог дана када су играчи ЦСДА чекали аутобус да их одвезе на стадион где је требало да играју против кијевског Динама. Тај аутобус се никада није појавио, а лига СССР-а тада је и званично са 15 спала на 14 клубова.

На наредном заседању комисије 2. септембра, којим је председавао Маљенков, донело је нову уредбу под бројем 808. У њој је, после детљне аланизе утакмице наведено да су неприхватљиво лошу игру у одбрани пружили дефанзивци Крижевски и Башкин, који је скривио и пенал.

Валентин Николајев је оптужен да није показао довољно "жара" у на мечу. Константину Бескову и Александару Петрову замерено је на недисциплини која је резултирала нервозом и код осталих играча. Од петорице фудбалера који су поменути као главни кривци за националну срамоту, Башкин, Николајев и Петров наступали су за ЦСДА.

Поменутим играчима ни ово није био крај свих патњи. Пошто су разапети на стуб срама пред очима целе нације, медији су додатно подгревали ситуацију тражећи још веће казне. У једном тренутку селектору и петорици фудбалера озбиљно је претила депортације у Гулаг.

Једина срећна околност за совјетску репрезентацију била је чињеница да је, тада мрска, Југославија изгубила у финалу олимпијског турнира од Мађарске.

Бављење совјетских званичника фудбалерима прекинула је нова афера позната под називом "Докторска завера". То је још једна мрачна епизода за време Стаљинове владавине у којој је он оптужио најеминентније московске докторе, већином Јевреје, да планирају да прекину владавину тадашње елите у Централном комитету.

Ипак, муке за јеврејске докторе и совјетске фудбалере престају 5. марта 1953. године, када државни радио јавља да је Стаљин умро. Све оптужбе у оба случају су брзо повучене.

Занимљиво је да је тадашњи шеф НКВД-а и највећи прогонилац фудбалера Лаврентиј Берија стрељан 23. децембра 1953, тако да није дочекао да види свој московски Динамо, како без ЦСДА у лиги, узима шампионску титулу.

Додуше ни ЦСДА се није одмах вратио на стазе старе славе. Екипа која је освајала Првенства 1946, 47, 48, 50 и 51. године наредну титулу је узела тек 1970, први пут као ЦСКА.