Лига без брига

У сезони када је наш репрезентативни фудбал доживео нови бродолом, најбољи српски клубови су подбацили на сваком нивоу, потврдивши нагађања да имамо једну од најлошијих лига на старом континенту.

Да смо изузетно лоши потврдили су наши најбољи тимови очајним издањима у Европи где су се краће задржали од неких средњошколских и апсолвентских екскурзија. 

Не зна се ко је имао горе издање на старом континенту. Ако кренемо од шампиона Партизана који годинама доминира домаћим првенством, видећемо да та доминација не значи апсолутно ништа у европским оквирима.

 Један корак напред, три назад, овако је изгледало излет Партизана ове сезоне у којој је пробао да се други пут за редом домогне Лиге шампиона.

После Шкендије „црно-бели“ су се састали са белгијским шампионом Генком. Иако су више приказали у два меча, изабраници Александра Станојевића су елиминисани. Све дечије болесто које прате наше клубове деценијама приказане су и на овом мечу где је Партизан био бољи, и где је само захваљујући својим грешкама у два меча испао.

Лига Европе је требала да буде утешна награда српском шампиону, а победу над Шамроком нико није доводио у питање осим самог Шамрока. После ремија Ирској, све је било спремно за славље у Београду. 

Уместо славља на стадиону Партизана навијачи су присуствовали тешкој срамоти свог клуба. И даље није јасно како „црно-бели“ нису успели да пропусте толико прилика и да после продужетака испадну од екипе која је неколико месеци раније била на ивици банкрота.

Овај пораз је отворио и велику рану у управи клуба која се широм отворила последњих неколико дана и која је кулминирала отвореним ратом у клубу. 

У ситуацији када су без вежих проблема наставили доминацију у домаћем првенству, „црно-бели“ су почели „братоубилачки“ рат у својим редовима где је на једној страни управа клуба на другој, доскорашњи спортски директор Младен Крстајић кога подржава тренер у оставци Александар Станојевић и део струке.

Питање је шта би било са клубом из Хумске да је код њих ситуација као код комшија са друге стране Топчидерског брд, који ће по свој прилици и пету годину за редом остати без титуле.

Чинило се да је ово година у којој ће Црвена звезда прекинути доминацију Партизана, уместо тога, добили смо још један нови почетак у клубу са Маракане. Још један прелазни рок очајно одрађен где су тренеру Просинечком остављени играчи са којима је успео да заостане "само" десет бодова за највећим ривалом.

А све је почело као у бајци, победа над Венстпилсом у квалификацијама, и још једна убедљива победа на Маракани која је наговестила лепше дане у Љутице Богдана.

Онда је дошао Рен као прво упозорење да је ова екипа „црвено-белих“ далеко испод европског просека по квалитету. Истина је да је можда Звезда доживела мању срамоту, јер је било тешко очекивати да ће против Рена изабраници Просинечког проћи, али мало ко је очекивао да ће реванш меч ове две екипе личити на игру мачке и миша.

Четири примљена гола, и шансе да се прими још толико, показале су да од европске Звезде још увек нема ништа.

Лоша игра у домаћем првенству показала је да и од титуле највероватније нема ништа. То је посебно постало јасно после пораза у дербију, а на крају и поразом од Војводине на Маракани. 

Ко год очекује Звездино пролеће, десет бодова у домаћем шампионату је малтене недостижна разлика.

Цех за лоше резултате за сада је платио Иван Аџић, који је обављао место спортског директора. Чињеница да је тренер Роберт Просинечки ставио 11 фудбалера на трансфер листу, говори да је већи део појачања у претходном периоду био чист промашај.

За похвалу је једино чињеница да Звезда у зимском периоду реновира скоро цео тим. У клуб се доводе млађи играчи, доста талентованих момака из омладинске школе потписало је уговор, барем за сада, стратегија клуба је да се Звезда ослања на сопствене потенцуијале. Не јуре се страна појачања по сваку цену, јер, руку на срце, она се нису показала као добра решења у претходних неколико година.

Ова сезоне не може да прође а да се не помене учинак Војводине, која је такође можда и прва најавила катастрофу наших клубова у Европи.

"Лале", које су прошле године били фаворити из сенке у борби за титулу, и којима је, под чудним околностима, измакао трофеј у купу, имали су прилику да у Европи покажу пуни потенцијал.

После прве утакмице на гостовању против Вадуца, коју су Новосађани добили са 2:0, у ревншу се очекивао рутински посао, и већ се размишљало о именима наредног противника. 

Уместо тога у Новом Саду навијачи су доживели прави шамар од којих им образи даље бриди од екипе која се такмичи у другој швајцарској лиги. Никоме није јасно како су Новосађани успели да пред својим навијачима изгубе са 3:1.

Овим поразом и прича о европској Војводини доживела је бродолом, а клуб из "српске Атине“ није бледа сенка прошлогосишње екипе.

Занимљиво је да је најбоље партије у Европи пружио Рад, од кога се то најмање очекивало. Популарни "грађевинари“ нису имали среће против Олимпијакоса из Волоса, а фалило им је тако мало.

Остаје нејасно зашто је, после добрих играра у Европи, овај клуб тотално подбацио у домаћем првенству где се налази на разочаравајућој 12. позицији.

Ипак, била је и понека светла тачка у домаћем фудбалу. Раднички из Крагујевца, Слобода Поинт Севојно и суботички Спартак су коначно избили на површину и доказали да се фудбал не игра само у Београду.

Ови клубови су узимали бодове и "вечитим ривалима“, а радује и повратак публике на стадионе у Крагујевцу и Ужицу.

И поред лошег квалитета домаћег првенства пубила се враћа на стадионе, а осим Крагујевца и Ужица и стандардно добре посете на Маракани, највећиброј гледалаца има на утакмицама Новог Пазара.

Питање је колика је то утеха јер се овај клуб налази при дну табеле. Ако се сетимо да је летос Нови Пазар у прву лигу ушао на чудан начин уместо БАСК-а, овај клуб није искористио поклон ФСС-а који му је допустио да се такмичи у елити.

Од најава да ће јуришати на Европу и да ће помрсити рачуне "вечитим ривалима“ у борби за титулу, ова екипа се налази на добром путу да се врати у другу лигу.

Ни остали клубови немају пуно чиме да се похвале. С времена на време буде и нека добра утакмиица у домаћем првенству, али то је више изузетак него правило.

Али изгледа да је правило да се деси да прође цело коло а да не падне више од два гола по мечу, да се не потеже питање суђења, да неко не зарати са Фудбалским савезом Србије и да челни људи ове организације не распламсају сукоб.

Нема пуно разлога због којег би било коме препоручили да прати домаћи фудбал, али наш је, други немамо, и можемо само да се надамо да ће некако ствари кренути на боље, или бар да се надамо да нећемо пасти и ниже од овога.