Дан када је Фанђо био на ивици пакла – 70 година од велике несреће у Ле Ману

Позната трка "24 сата Ле Мана" (24 Heures du Mans) је најстарија и једна од најпрестижнијих аутомобилских трка на свету. Одржава се сваке године године у близини града Ле Ман у Француској, на делимично уличној стази Circuit de la Sarthe, дугој око 13,6 километара.

За разлику од класичних трка јединственост трке "24 сата Ле Мана" огледа се у неколико карактеристичних елемената. Пре свега, трка траје пуна 24 сата без икаквих прекида, што је изузетан изазов како за возаче, тако и за читаве тимове.

Возачи морају да се прилагоде условима вожње током читавог циклуса, односно да возе и током дана и током ноћи, често у различитим и непредвидивим временским приликама.

Поред тога, у трци учествује више класа возила — од прототипова, који су најбржи и технолошки најнапреднији болиди, до GT аутомобила, који су ближи серијским моделима и представљају други ниво такмичења.

Трка је први пут одржана 1923. године, с намером да подстакне технолошки развој и поузданост аутомобила. Током година, постала је симбол иновације и издржљивости.

Многи произвођачи попут "ферарија", "поршеа", "аудија", "тојоте" и "форда" користили су Ле Ман као платформу за приказ најнапреднијих технологија: диск кочнице, LED светла, хибридни погон.

Један од најпознатијих момената у историји трке је чувено ривалство Форда и Ферарија 1960-их, које је инспирисало и филм "Ford v Ferrari“ (2019).

"Као да је неко бацио бомбе на публику"

У фокусу је догађај који се одиграо деценију раније. Тог 11. јуна 1955. године на стази је било између 260 и 300 хиљада навијача.

Трка је већ трајала два и по часа, возио се 35. круг, а ушло се и у поподневне сате када се одиграо несрећни сплет догађаја. Велика брзина, узак пит-лејн, добош кочнице и одсуство јасних сигнала довели су до трагичног судара.

Око 18:26 часова, британски возач Мајк Хоторн у "јагуару" добија инструкције да уђе у пит. Изненада кочи, пресецајући путању Ланса Меклина у "остин хилију".

Меклин покушава да избегне судар наглим скретањем улево, пребацивши се директно испред "мерцедеса" Пјера Левега, који вози брзином од око 240 километара на сат.

Он у том тренутку подиже руку и на опасност упозорава Хуана Мануела Фанђа такође у "мерцедесу" који је био иза њега. Аргентинац успева да се снађе и спретним маневром пролази само са оштећењем предњег браника.

Нажалост није успео да спасе и себе. Левегов болид имао је добош кочнице и није успео да се заустави већ се од задњег дела Меклиновог возила катапултирао и одлетео у ваздух. Каросерија се ударом у бетонску конструкцију распала у неколико делова, а тада је уследио хаос.

Мотор и предња осовина одлетели су у трибине, а магнезијумска шасија експлодира је у пламену.

"Видео сам како металне плоче прелећу преко мене, као да је неко бацио бомбу на публику. Људи су викали, трчали, а многи су остали да леже непомично“, сведочио је Жан-Пјер Жиро, гледалац који се налазио у првом реду.

Запаљени делови аутомобила погодили су десетине људи на трибинама, а многи су настрадали услед шрапнела, ватре и стампеда који је проистекао из хаоса. Иако се трагедија догодила у срцу стазе, организатори су одлучили да трка не буде прекинута.

У највећој несрећи у аутомобилском спорту до сада живпоте је изгубило више од 80 људи.

"Нисмо могли да зауставимо трку. Паника која би уследила могла је довести до још већег броја жртава“, бранио је одлуку директор догађаја Чарлс Фарукс.

Мерцедес је, и поред одличног пласмана, у току ноћи повукао сва своја возила из такмичења, из поштовања према жртвама.

"Не можемо наставити као да се ништа није догодило. Ово није победа већ трагедија", рекао је Алфред Нибел, тадашњи директор Мерцедеса.

Утицај на мото-спорт

Након несреће, цела Европа је остала у шоку. Власти Француске, Немачке, Италије и других земаља суспендовале су све моторне трке. Швајцарска је отишла корак даље — забранила је све аутомобилске трке на кружним стазама, забрана која је остала на снази до 2015. године.

Трагедија је покренула револуцију у безбедности мотоспорта. Уведени су: шири пит-лејнови, заштитне ограде и одвојене трибине са мрежама и већим браницима, обавезна заштитна опрема за возаче и сувозаче, али и обавезна употреба негоривих материјала у конструкцији аутомобила.

Иако се трка наставила и победу је однео Мајк Хоторн, трагедија је бацила сенку на његов тријумф.

Питање одговорности, реакција организатора и став јавности према опасностима аутомобилских трка заувек су измењени, а остаће упамћени кроз моралну дилему Луија Широна.

"Тај дан ме је натерао да се запитам - колико живота вреди једна трка?“, рекао је Луи Широн, чувени возач тог доба.