Из књиге "Равна гора" - Ђурђевдан

Адаптацијом оригиналног сценарија за играну серију "Равна гора", која из недеље у недељу изазива све више коментара и привлачи пажњу гледалаца, настала је књига, која ће читаоцима пружити привилегију да сазнају и више од онога што су имали прилике да гледају. Ево одломка из осмог поглавља под називом "Ђурђевдан".

...На пропланку шуме стоји Радмила са пиштољем у руци. Жарко и учитељ Живадин јој показују.

- Мораш да умириш дах. Тако. И кад повучеш ороз, кажипрст мора да буде миран...

Жарко је бодри.

- 'Ајде сејо, имаш још три метка...

Она опали. Окачена стара ћупина на храстовој грани се распршти. Вукадин, усхићен, у рукама држи војнички карабин.

- Браво! Браво!

Он подиже карабин, па запуца у остатак мете. Из дубине се појави Живана.

- Вукадине, шта радите то!?

Радмила се тргже.

- Мајка...

Жарко хитро узе пиштољ из сестрине руке и сакри га иза појаса. Мајка, задихана, дође до њих, покушавајући да умири дах.

- Шта ће ти та пушкетина у рукама, црни Вукадине данас на Ђурђевдан, одговори мајци!?

- Ја сам војник, мајка. Ја нисам још одслужио. Чим будем сазнао где, ја ћу да се јавим у јединицу...

Поносно одговара Вукадин.

- Где да се јавиш? Је л' видиш да је све сатрвено и пропало. Не идеш ти нигде од куће, ни ти ни твој брат Жарко, јесте ме разумели? Само преко мене мртве...

Виче усплахирена Живана.

Жарко приђе мајци, нежно је загрли.

- Не брини мајко, Радмила је хтела само да проба. Живадин јој показује како се пуца.

Живана се разбесни, од муке, страха и бриге.

- Шта да проба? Јесте ви полудели!? Девојка па пуца. Нека Живадин показује на другом месту! Радмила? Ја сам те учила да штрикаш и везеш, а ти пуцаш!? Оца вам одвели, хоћете да дођу и по вас?!

Живадин, кроз осмех, одговори уместо Радмиле. Крену да загрли Живану.

- Тетка Живана, револуција не може да чека. Револуција без младости је као око без зенице, као дан без сунца. За Радмилу је сада важније да зна да пуца, него да штрика и везе..

Живана га одгурну. Побесне и острви на њега, као вучица која штити свој накот. Очи јој севнуше.

- Слушај ти, пискарало учитељско, ти знаш шта је за њу важније!? Ти знаш, а ми не знамо?  Да се ниси мувао по Планиници са својим лезилебовићима, мој Станоје би данас био код куће! Знаш колико нас занима твој комунизам? Колико лањски снег!

- Мајко!

Радмила се побуни.

Живана се онда окрену према њој, па показа руком према дворишту.

- Кући! Јеси ме чула!?

Радмила прекри лице рукама и демонстративно пође ка дворишту. Мајка пође за њом, а онда застаде и погледа учитеља.

- Погледаш ли Радмилу још једаред, са мном ћеш да имаш посла...

Онда се окрену синовима.

- Вас двојица, полазите! Данас вам је слава...

- Сад ћемо, мајко...

Жарко одговори. Живана пође, па поново застаде.

- Полазите да сечемо колач! Нећу више да вас видим са овим, је л' вам јасно?

Оштрим кораком она се упути ка дворишту. Жарко, постиђен мајчиним поступком, стави Живадину руку на раме.

- Извини друже, мајка је мајка...

Вукадин крену.

- Хоћемо ли, Жаре?

Жарко загрли Живадина, поведе га на страну и добаци Вукадину.

- Сачекај мало, батице..

Њих двојица се одвојише и одоше према шљивику, разговарајући поверљиво. Вукадину не беше право. Погледа их и по томе како разговарају, учини му се да је по среди нешто веома важно. Кад се врати код брата, Жарко примети да је љут. Увређен, Вукадин упита.

- Шта то кријете од мене? Шта је то што он треба да зна, а ја не?

Жарко застаде, загледа се у лице свог млађег брата.

- Извини, батице, јеси мој брат, али још увек ниси наш...

- Него чији сам?

Вукадин демонстративно крену. Жарко га ухвати за руку.

- Чекај! Живадин и ја имамо план како да ослободимо оца...

- Како да га ослободите?

- Да нападнемо затвор у Љигу! Немци су заробили преко двеста људи из околних села. И поп Љубинко је затворен. Живадин скупља другове. Ако га не пусте за два дана, извешћемо напад...

Вукадин је пренеражен. Пркосно и повређено погледа у свог брата. Крв му удари у лице.

- Тако значи? Ти се са Живадином договораш како да избавиш нашег оца? Ако ниси знао Станоје је и мој отац, није само твој! И ја сам му син!

- Извини, ја морам да се понашам по налозима Партије. Предложићу друговима да те примимо у СКОЈ. Онда ни за тебе неће бити тајни.

Жарко мирно одговара.

- Какав СКОЈ? Шта је то СКОЈ?

Зачуђено упита Вукадин.

Жарко застаде, погледа га изнервиран питањем.

- Ето! Не знаш ни шта је СКОЈ, а тражиш од мене да причам са тобом о свему отворено! СКОЈ је Савез комунистичке омладине Југославије.

- Ја сам ти брат, а тај СКОЈ ти је важнији од мене! И Живадин ти је важнији!

Вукадин се љутито окрену и журно крену. Жарко га сустиже.

- Причаш глупости. Чекај! Чекај да ти кажем.

Број коментара 0

Пошаљи коментар

Упутство

Коментари који садрже вређање, непристојан говор, непроверене оптужбе, расну и националну мржњу као и нетолеранцију било какве врсте неће бити објављени. Говор мржње је забрањен на овом порталу. Коментари се морају односити на тему чланка. Предност ће имати коментари граматички и правописно исправно написани. Коментаре писане великим словима нећемо објављивати. Задржавамо право избора и краћења коментара који ће бити објављени. Коментаре који се односе на уређивачку политику можете послати на адресу webdesk@rts.rs. Поља обележена звездицом обавезно попуните.

четвртак, 02. мај 2024.
23° C

Коментари

Istina
Зашто морамо да славимо Осми март
Re: Ministarka zdravlja????
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
Мајка
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
Rad s ljudima
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
'Ako smo pali, bili smo padu skloni.'
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво