Магични реализам Милана Туцовића

Кренимо у сусрет том опусу са идеалних основа, што значи из прошлости. На Факултету примењених уметности дипломирао је вајарство, био је исто толико сјајан вајар колико и сликар. То му је касније омогућило да се бави проширењем концепта слике према трећој димензији, објектној уметности, асамблажу и уношењу предмета са отпада и складишта, у духу Леонида Шејке, од кога је понешто преузео као прављење уметничких кутија и сликање нултог плана слике (како је Шејка звао, безперспективни понор који је отварао у првом плану), али естетизованије од њега.

Шејка је био авангардни уметник из шездесетих година прошлог века, а Туцовић у најбољем смислу декадентни мајстор с краја (пост)модерне, који није крио своју задивљеност, пре свега средњом Европом. Зато на његовим сликама има портретâ Франца Кафке, Владимира Мајаковског, Данила Хармса, Бертолда Брехта, Параџанова, Макса Ернста, Пастернака, Исака Башевиса Сингера, Скарлет Јохансон, Тома Вејтса, Борхеса и других источноевропских, руских и проевропских волшебника. Његова ранија остварења ближа су сликама Чеха Јиржија Андерлеа, него српској фигуративној уметности.

Године 1991. док је сликао у малом изнајмљеном атељеу, тражио је свој стил, а пронашао га је и преузео директно од свог друга са студија, још мистичнијег сликара Драгана Вука Рачића, такође студента вајарства. У то време су њих двојица одлазили код Шејкиног пријатеља и ученика сликара Михаила Ђоковића Тикала и слушали Тикалове поуке. Касније је Туцовић урадио портрете, омаже Тикала и Светозара Свете Самуровића, веома племенитог сликара из групе Медиала. Прве Туцовићеве слике биле су лошије верзије Рачићевих приказа тајанствених људи у мрачним собама, занетих зачараном атмосфером и делатношћу, коцком, магијом или алхемијом.

Туцовић, међутим, не би био то што јесте да се убрзо није ослободио тог првобитног утицаја, отишао даље и почео да уноси објекте на ивице слика, да лепи апликације, фотографије, ампуле, металне предмете и прави посебне рамове, често од кутија са војног отпада. Више од тих формалних елемената, суштински је створио магично сликарство, које се ни са чим не може упоредити, не само код нас. Родоначелник је нашег постмодерног реализма, што му је омогућило врхунско познавање сликарског заната. Сликао је слично Ђузепеу де Рибери и од заборава треба сачувати његов сликарски поступак.

О томе најбоље сведочи његова ћерка Јована, и сама одлична уметница: „Почињао је цртежом и наношењем пасти за материјализацију где треба, па подсликавањем у некој terra di siena - љубичастој, затим је брисањем извлачио светла с обзиром да није више сликао лазурно, нити на дасци. Задњих година је сликао све много пастозније и док је свеже, технички слично Лисјену Фројду. Потпуно је избацио лазуре, последњих десетак година сигурно".

Дуго година представљао је ликове из прошлог времена, у жакетима, са старинским ципелама и обојцима, оне са пожутелих фотографија, одевене по моди на прелазу деветнаестог у двадесети век и током Првог светског рата. Прошлост је сама по себи давала ауру тајанственог на тим призорима, који су били нешто потпуно ново и оригинално на нашој ликовној сцени, посусталој од постмедиалних фантаста и рационалних радикалних (нео)концептуалиста. Туцовић је био само свој и од самог почетка словио за велику сликарску звезду, чији су рад препознали  у Шпанији, Француској, а касније и са великим успехом, у Јапану.

У задњих петнаестак година напустио је фино моделовану слику и отајствене ликове, ушавши у неку врсту савременог реализма са елементима социјалне тематике, сликајући са видљивим трагом потеза, грубљом појавношћу и радничком иконографијом. И на таквој слици поштовао је правило старих мајстора, да се тамни тонови приказују са тањим слојевима боје, а светли дебљим. На тој новој слици успео је да задржи своју духовност, представљајући грандиозне зарђале бродове у луци, изнад којих лебде анђели са византијских фресака. Ма колико сликар залазио у стварност, парадоксално, није изневеравао митско и ирационално.

Био је традиционалиста са духом данашњег човека, који у све сумња и преиспитује вредности, активни истраживач и одличан говорник, његов ускршњи интервју за радио „Слово љубве" надахњујуће је. У политичком и идеолошком смислу била му је ближа друга Србија од старе, традиционалне, сликао је апатриде и Данила Киша, али није изгубио везу са црквом. Знао је да доплива до минијатурних цркава на грчким острвима, помоли се и упали свећу. У домаћу ликовну критику није имао много поверења, па  осим у неколико изузетака, када је ангажовао Срета Бошњака, Милана Комненића и Драгана Јовановића Данилова.

Није сарађивао са најбољим критичарима, можда и грешећи. Неки писци о његовом опусу нису имали инструментариј за улазак у то езотеријско стваралаштво, које је препознао Љуба Поповић, организујући Туцовићу изложбе у Модерној галерији Ваљево, поверавајући му отварања изложби и селекције на групним смотрама, чиме га је на велика врата увео у историју српске фантастичне уметности.

Отишао је сјајан сликар али остаје његов опус, дело изразито и ликовно самосвојно, са храбрим и неочекиваним решењима, која нису никада виђена у историји сликарства. Примењивао је редак метод левитације, сликао летеће манастире, градове, галије и лауте, а на две слике приказао је, као нико пре њега, зимски пејзаж на столу у соби, како фигуре около одозго разгледају. Те врсте су и минијатурне представе манастира на стенама попут грчких Метеора, који се налазе у собама, до ногу фигура. Његове најбоље слике сличне су финим тканицама, а светлост толико суптилна да као на једној долази од свитаца у рукама дечака. За разлику од већине авангардних дела Туцовићева ће се још дуго волети и памтити.

Овде можете погледати/преузети каталог изложбе