Џез великани – Keith Jarrett

Још као мало дете  показао је изузетан музички таленат и апсолутни слух. Почео је да свира клавир пре свог трећег рођендана. Са пет година, појавио се у телевизијском програму талената који је водио вођа свинг бенда Пол Вајтмен. Наступио је на свом првом формалном клавирском рециталу са седам година, свирајући дела композитора као што су Бах, Бетовен, Моцарт и Сен-Санс, а завршио је са две своје композиције. Охрабрен од стране мајке, узимао је часове класичног клавира код разних професора, укључујући Елеонор Соколоф из Музичког института Кертис у Филаделфији.

Џарет је похађао средњу школу Емаус у Емаусу у Пенсилванији, где је учио џез и показао  снажно интересовање за савремени џез, а инспирисан је наступом Дејва Брубека којем је присуствовао у Њу Хоупу. Позван је да студира класичну композицију у Паризу код Нађе Буланже, али је већ био дубоко џезу, па је понуду одбио.

Након што је дипломирао на средњој школи Емаус 1963. године, преселио се у Бостон да би похађао „Музички колеџ Беркли“ и свирао клавир у локалним бостонским клубовима.

Џарет је започео каријеру са Артом Блекијем, а касније је сарађивао са Чарлсом Лојдом и Мајлсом Дејвисом. Од раних 1970-их, био је и вођа групе и соло извођач у џезу, џез фузији и класичној музици. Његове импровизације долазе из традиција џеза и других жанрова, укључујући западну класичну музику, госпел, блуз и етно фолк музику.

Године 1964. године преселио се у Њујорк, где је свирао у Вилиџ Вангарду у Гринич Вилиџу. Арт Блејки га је ангажовао да свира са Џезом Месинџерсима. Џеретов наступ на албуму уживо Месинџерса, „Buttercorn Lady“, обележио је његов комерцијални деби. Међутим, дошло је до трења између Блекија и Џерета, па је отишао након четири месеца турнеје. Касније га је  приметио Џек ДиЏонет, који га је препоручио свом вођи бенда Чарлсу Лојду. Квартет Чарлса Лојда формиран је недуго пре тога и истраживао је отворене, импровизоване форме док је градио гипке „грувове“, и кретао се у терен који су такође истраживали, иако из друге стилске позадине, неки од психоделичних рок бендова са Западне обале. Њихов албум из 1966. године, „Forest Flower“, био је један од најуспешнијих џез снимака средином 1960-их, а квартет је био на турнеји по САД и Европи. Бенд је представљен у часописима „Тајм“ и „Харперс“, што је учинило Џерета популарним музичарем у року и џезу, а  турнеја је такође поставила темеље за трајну музичку везу са ДиЏонетом.

Џарет је почео да снима своје песме као вођа малих група, прво у трију са Чарлијем Хејденом и Полом Мотијаном. „Life Between the Exit Signs“ (1967) је његов први албум као вође бенда,  а затим счледи и „Restoration Ruin“ (1968), за који је Том Јурек из „AllMusic“ написао да је „куриозан у његовом каталогу“. 

Чарлс Лојд квартет је престао да постоји 1968. године након снимања албума „Soundtrack“ , а Џерет почиње да наступа као део септета Мајлса Дејвиса у новембру 1971. године, након што га је Мајлс чуо у једном клубу у Њујорку. Током свог рада са Дејвисом, Џерет је свирао и електронске оргуље и „Роудс“ клавир, наизменично са Чиком Коријом. Након што је Корија отишао, Џерет је често истовремено свирао електрични клавир и оргуље - упркос све већој несклоности према „појачаној“ музици и електричним инструментима у џезу, наставио је са групом из поштовања према Дејвису и због жеље да сарађује са ДиЏонетом. Џерет је често наводио Дејвиса као витални музички и лични утицај на његово сопствено размишљање о музици и импровизацији.

Свирао је на неколико Дејвисових албума, укључујући „Miles Davis at Fillmore“, и „The Cellar Door Sessions 1970“, а његово свирање клавијатура је истакнуто на албуму „Live-Evil“, као и електричне оргуље на албуму „Get Up with It“.

ДиЏонет је напустио Дејвисов бенд средином 1971. године, а Џарет га је следио - Џерет се касније присећао: „Када је Џек отишао, знао сам да ћу морати да одем... Нико није знао шта Џек зна и то је био крај флексибилности бенда“.

Године 1971. Џарет, Хејден и Мотијан су учествовали у четвородневном снимању трио албума „The Mourning of a Star“ и два албума, „El Juicio“ (Суд) и „Bird“, на којима је трио појачан саксофонистом Дјуием Редманом. Редман је постао званични члан групе, која је касније постала позната као „Амерички квартет“. Наставили су да снимају преко десетак албума током пет година, а групу је често допуњавао додатни перкусиониста, као што су Дени Џонсон, Гиљерме Франко или Аирто Мореира, а повремено и гитариста Сем Браун.

Током овог периода, Џарет је почео да снима за релативно нову издавачку кућу ECM, објавивши два албума, „The Survivors' Suite“ , „Eyes of the Heart“,  „Ruta and Daitya“, који се састоји од дуо нумера са Џаретом и ДиЏонетом снимљених почетком 1971. и нумера са Мајлсом Дејвисом.

Године 1972. почео је да сарађује са норвешким саксофонистом Јаном Гарбареком, кога је упознао док је био у Европи са Чарлсом Лојдом - њихова сарадња поставила је темељ за оно што ће постати познато као „Европски квартет“, у којем су такође наступали Пале Данијелсон на басу и Џон Кристенсен на бубњевима. Група је снимила пет албума за ECM, сваки свиран у стилу сличном америчком квартету, али са многим авангардним и америчким елементима замењеним утицајима европске народне и класичне музике који су карактерисали рад уметника ECM-а у то време.

Џерет је снимио неколико соло комада уживо под вођством Мајлса Дејвиса 1970. године, а 1973. године, почео је да свира потпуно импровизоване соло концерте, и управо га је популарност ових концертних снимака учинила  једним од најпродаванијих џез уметника у историји. Албуми објављени са ових концерата били су „Solo Concerts: Bremen/Lausanne“ (1973), који је часопис „Time“ прогласио „Џез албумом године“, „The Köln Concert“ (1975), који је постао најпродаванији клавирски снимак у историји, „All About Jazz“ и „Sun Bear Concerts“ (1976), бокс сет од 10 ЛП плоча.

Године 2008. примљен је у „Кућу славних џеза DownBeat“ у 73. годишњој анкети читалаца часописа. 2003. године добио је награду“ Polar Music Prize“ и био је први добитник награда које су награђене и за савремену и за класичну музику, а 2004. године добио је музичку награду „Léonie Sonning“.