Џез великани – Red Mitchell

Мичел је рођен у Њујорку, а одрастао у Њу Џерзију, у породици која је волела музику и поезију (његов млађи брат, Вајти Мичел, такође је постао џез басиста).

Први инструменти били су му клавир, алт саксофон и кларинет. Иако му је Универзитет „Корнел“ доделио инжењерску стипендију, до 1947. године био је у америчкој војсци где је свирао контрабас. Следеће године био је у џез трију у Њујорку.

Наступао је и/или снимао са Мандел Лоуом, Чаби Џексоном, Чарли Вентуром, Вуди Херманом, Ред Норвом, Џери Малигеном, а након што се придружио џез сцени Западне обале почетком 1950-тих, са Андре Превином, Шели Меном, Хемптон Хоузом, Били Холидеј, Стен Селцером, Орнет Колманом, Махалијом Џексон и другима. Такође је радио као басиста у телевизијским и филмским студијима широм Лос Анђелеса, повремено се појављујући на екрану. Мичел се такође појавио у документарцима о Тал Фарлоуу и Зут Симсу.

Саксофониста Харолд Ленд и Мичел су основали и заједно водили квинтет почетком 1960-тих. 1968. године Мичел се преселио у Стокхолм.

Током овог периода, Мичел је наступао и/или снимао са Кларк Теријем, Ли Коницом, Херб Елисом, Џим Холом, Џо Пасом, Кени Бероном, Хенк Џоунсом, Бен Вебстером, Бил Мејсом, Ворн Маршом, Џими Роулсом, Фил Вудсом, Роџер Келавејем и другима. Често је сарађивао у дуетима, а најзначајније са пијанистом Келавејем након средине 1980-тих.

Годинама касније добио је шведску награду „Гремис“ 1986. и поново 1991. године, за своје снимљене наступе као пијаниста, басиста и вокал, као и за своје композиције и поетске текстове песама.

Шведска влада му је доделила  „Illis quorum“ 1992. године.

Мичел је користио стандардно штимовање контрабаса током 1950-тих и прве половине 1960-тих и производио је звук сличан другим својим колегама џез басистима. Међутим, 1966. године прешао је на штимовање виолончела на свом басу (C-G-D-A, октаву испод виолончела, уместо стандардног E-A-D-G). Истовремено, почео је да подешава контроле тона свог појачала како би створио мекан, нефокусиран звук у најнижим нотама и нагласио горње хармонике у вишим нотама. Резултат је био прозрачан тон који је звучао нежно, а не „мишићаво“. Овај прозрачан тон и његова честа навика да удара жице десним палцем увелико су допринели његовом необичном стилу.