Сири Хуствет: Приче о духовима (1)

„Нисмо задирали једно другом у радни простор. Тај простор био је светиња. Пол никада није ни пипнуо мој радни сто. Ја никад нисам пипнула његов. Нисам имала представу да је ту толико оловака, трака за писаћу машину, свезака. Често сам била у потрази за оловкама за које сам била сигурна да сам их оставила у фиоци у кухињи, и нисам их налазила. Он је увек у предњем џепу фармерица имао барем једну (а често и две или три) оловке. Ако је туга од које застаје кнедла у грлу осећање између благе разнежености и бола, онда сам ја такву тугу осетила кад сам угледала оловке и открила све те траке. Оловке и даље могу да се купе на свим могућим местима, али траке за писаћу машину и коректоре марке Tipp-Ex више није лако наћи, и зато је имало смисла што се Пол припремао за њихов могући нестанак, не само у Њујорку, већ и с лица земље.

Волела сам ритмичке ударце типки његове писаће машине док би куцао на њој, брзо па онда спорије па поново брзо. Волим да осетим отпор типки под својим прстима, рекао је. Пол је својим алаткама мерио време. У његовим списатељским навикама, младић је настављао да живи у старом човеку.

Писаћа машина стоји на свом месту као и увек, нêма ствар која је сада изгубила своје место у ритуалу писања. Навике, рутине, ритуали чине смисао понављања, а та понављања могу служити као бедем који штити од анксиозности. Пол није правио нервозне покрете, није грицкао нокте. Никада није био видљиво нервозан, али анксиозност му је обележила живот. На аеродроме смо стизали сатима раније, што је било извор многих породичних шала. Кад бих на себе преузела да наручим превоз или да будем она код које су карте (у време физичких карата), проверавао би увек изнова да ли сам урадила оно што сам му много пута поновила да јесам урадила. Био је посесиван у односу на предмете које је доживљавао као наставке властитог тела – оловке, али и кључеве од куће, његов малени роковник који сам сваке године наручивала из Черинг Кроса, и новчаник – све троје држао је у предњем десном џепу. Те предмете нико није смео да дотакне. Током боравка у болници, кад је био у делиријуму, кључеви, роковник и новчаник стајали су у кеси у једној фиоци поред његовог кревета, али више нису били код њега. Кад би се пробудио у непознатом кревету и кад није успевао да их нађе, позвао би мене или Спенсера, нашег зета. Записивао је нечитким рукописом да је нешто заказано, нешто што је морао да упамти. Новца није имао. Како би уопште нашао такси? Како би дошао до куће?

Човек није могао сам ни да устане из кревета.

„Однос стрепње према њеном предмету”, пише Серен Кјеркегор у Појму стрепње, јесте однос „према нечему што је ништа”. Стрепња, каже овај филозоф, наликује гледању у амбис. Пол је ову реч често користио током последње године свог живота. Провео сам пуно времена гледајући у амбис, говорио је.

Полова храброст док је гледао у амбис потпуно ме је запањила...”

одломак из књиге Приче о духовима

Текст је с енглеског превела Ивана Ђурић Пауновић.
Читала је Душица Мијатовић.
Уредница Оливера Нушић.