Вилијам Басински: A Red Score in Tile

Ово електроакустичко дело инспирисано је истоименом сликом Џејмса Илејна. Основни звучни материјал за композицију чини мотив састављен од неколико акорада и тонова одсвираних на Фендер роудс клавиру који, постају основна "петља", погодна за даљу манипулацију траке и стварање специфичне соничне атмосфере на ивици претварања сигнала у неразговетни шум. Овакав поступак је карактеристичан за стваралаштво Вилијама Басинског који већ три деценије ради са могућностима тејп лупова, а од двехиљадитих и њиховог превођења у свет дигиталног звука. Оно што је главна карактеристика ове композиције која траје 45 минута јесте мајсторство са којим Басински контролише временску компононенту музичког дела. Иако се основни луп-мотив константно понавља не стиче се утисак механичке репетитивности, засићења слушног процеса или досаде. Микро промене које Басински примењује, а које су резултат стрпљења, вештине и минуциозности, омогућавају динамику овој статичној звучној слици. Може се говорити о карактеристичној „медитативној наративности” апстрактне електронске музике која је основа самосвојне поетике Вилијама Басинског. А такође, може се, као што то чини Данијел Бејкер из магазина „The Quietus” говорити о нечему, што је 1979. године привлачило младог композитора, унутар добро постављених граница америчке минималистичке естетике – а то је савим субверзивни квалитет његове тејп музике, која се не ослања на тропове амбијенталног лиризма, нити меланхоличне носталгије. Напротив, како то Бејкер примећује, Басински у овом делу поставља много тежа и непријатнија питања о пролазности садашњег тренутка, него што ће то урадити у својим каснијим и много познатијим композицијама. „Ове траке”, каже критичар, „звуче уморно и старо, а не као да се растачу. Ентропијска природа звука је мање наглашена, остварујући ауру неспокојства и слабости, страха пред будућношћу. Окрутност времена је стално пристуна тема и овде утиче на приступ звуку на најнепријатнији начин… готово да нема склоности ка пасторализму код младог композитора, већ само језовити дисоцијативни помак према несвесном”, закључује Бејкер.

Уредница Ксенија Стевановић