Вокални сат

Уметнички путеви двојице аутора одвијали су се у окружењу у којем су се током друге половине 19. и почетком 20. века мењала схватања и пракса фрранцуске црквене музике. У средишту тог развоја налазио се Шарл-Мари Видор, дугогодишњи оргуљаш у Сен-Сулпису и једна од важнијих личности француске оргуљашке традиције. Вјерн и Дипре стасавали су под снажним утицајем Видорове школе, али су временом развили индивидуалне музичке језике.

Луј Вјерн је од 1892. до 1900. године био Видоров асистент у Сен-Сулпису. Године 1900. учествовао је на конкурсу за место оргуљаша у катедрали Нотр Дам, на којем је и победио. Управо у Нотр Даму стекао је највећи део своје уметничке славе, где је 2. јуна 1937. године и преминуо, за оргуљама, усред реситала. Вјернов уметнички развој обликовала су два значајна композитора. Као студент упознао је Сезара Франка, чија га је снажна музичка интуиција дубоко инспирисала, а затим је код Видора стекао техничко мајсторство. Ова два утицаја објединио је у сопственом стваралаштву, а њихов спој посебно долази до изражаја у делима која представљамо у емисији.

У дугој традицији Сен-Сулписа значајно место заузео је и Марсел Дипре, који је од најранијег детињства био у контакту са водећим личностима француске оргуљашке школе. Студирао је оргуље код Гилмана и Вјерна, док је композицију учио код Видора. Дипре је имао свега двадесет година када је постао асистент у Сен-Сулпису, а за оргуљама те цркве провео је велики део свог живота, све до своје смрти, 1971. године.

Ауторка емисије Тамара Симовић