Вукан Марковић: У потрази за историјом (1)

Аутор овог огледа полази од претпоставке да се српски национални идентитет у означеном периоду не може објаснити ни помоћу телеолошког, ни помоћу генеалошког, нити помоћу деконструктивног приступа, и разматра га као исход трајног спора око значења прошлости, садашњости и будућности у условима дубоких политичких, идеолошких и друштвених трансформација. Према Марковићевом мишљењу, посебност српског случаја огледа се у томе што су распад Југославије, слом социјалистичког „хоризонта очекивања” и постјугословенска транзиција отворили простор за интензивно редефинисање односа између историје и идентитета. У раду се зато предлаже теоријско-методолошки оквир који комбинује концепте „теорије историје” (Historik) Рајнхарта Козелека, „историје политичких језика” Елијаса Хозеа Палтија, и „режима историцитета” Франсоа Артога. Полазећи од тог оквира, Марковић уочава три периода у (ре)дефинисању српског националног идентитета – социјалистички, кризни и транзициони – које карактеришу различити начини организовања односа између искуства и очекивања. Основна теза рада је да историјски наративи не представљају унапред дату основу идентитета, већ настају као последица идеолошких и политичких сукоба. Због тога у постјугословенском периоду, „после краја” историје, управо историја постаје централно место преговарања о континуитету, дисконтинуитету и могућим правцима колективног саморазумевања.

Текст чита: Жељко Максимовић
Уредник: Предраг Шарчевић