Пијнизми Балкана – Васо Девеци

Мада бројни примери показују да таленат једног уметника не мора бити нужно праћен и сразмерном каријером – за шта се разлози могу наћи у бројним факторима, а посебно у стартним позицијама, односно контекстима из којих они ступају на сцену – поједини пијанисти, потекли са Балкана, успели су да прескоче баријеру културне маргине европског континента и да се домогну интернационалне афирмације. То је, међутим, готово без изузетка претпостављало њихово животно измештање из матичних средина у западне центре, и то углавном, најпре, захваљујући студијским боравцима на страним високим школама, након којих су, у новим окружењима, неки успевали да наставе своје професионалне праксе. Овакве околности могу се разумети у контексту споре културне еманципације готово свих балканских земаља током 20. века, али је за овај процес индикативно да се ситуација нимало није променила ни у овом веку, те да су и данашњи истакнути "национални" извођачи претежно стационирани у "расељењу", те да у матичним земљама углавном "гостују" колико и иностране звезде. Опсежнија анализа вероватно би показала да недовољно развијене културне потребе, централизовано уређење балканских држава са неразвијеном инфраструктуром, малим бројем сцена и скромним обимом публике – а у позадини свега оскудном културном стратегијом, као и објективно тешком и сразмерно непредвидивом политичком историјом – представљају чиниоце који и данас онемогућавају професионално ситуирање концертних музичара у домаћим срединама. На другој страни, интернационални карактер пијанистичке праксе, те њено претендовање на глобални аудиторијум нужно изискују ближе географско прусуство водећим музички центрима света, статус какав до данас није осигурала ни једна балканска престоница, мада им се у актуелном времену приближавају Атина, Загреб и Љубљана.

Грчким пијанистима 20. века, који су својим успешним каријерама на индивидуалне начине потврдили ове констатације – попут Ђине Бахауер, Рене Киријаку или Димитриса Сгуроса – придружује се и Васо Девеци, уметница која је у време Хладног рата и блоковске поделе света успела да своје животно и професионално средиште пронађе у Паризу, али и у Москви, наступајући као солисткиња и камерни пратилац уз бројне великане са обе стране гвоздене завесе. Њено блиско пријатељство и дугогодишња сарадња са земљакињом Маријом Калас, али и са Ојстрахом и Ростроповичем између осталих, нису засениле индивидуални пијанистички допринос Васо Девеци, о којем данас сведочи њена дискографија, али и бројни сачувани некомерцијални снимци.

Рођена 1925. године у Солуну, Васо Девеци је клавир почела да учи у седмој години на Конзерваторијуму у родном граду, најстаријој музичкој институцији у Грчкој, у класи Теа Кауфмана, белгијског педагога који је попут неколицине других иностраних музичара постављао основе пијанистичкој професији у Грчкој тог времена. Како је у једном интервјуу Девеци изјавила: „Осећала сам да сам била створена да свирам клавир и да ништа друго у свом животу не бих могла да радим”. Током овог периода, упознаће и две године старију Марију Калогеропулу, касније Калас, са којом ће развити блиско, животно, пријатељство. Занимљиво је да је Девеци целокупно музичко образовање заокружила у родном Солуну, где је започела и скромну професионалну активност, да би 1949. године отишла у Париз ради учешћа на познатом пијанистичком конкурсу „Лонг–Тибо”. Кратак сусрет са самом Маргарит Лонг, био је међутим довољан да легендарна француска пијанисткиња у Васо Девеци препозна изузетну пијанисткињу и понуди јој посао професора на приватној школи коју је пар година раније покренула са Жаком Тибоом. Прихвативши могућност сталног запослења, Девеци се сели у Париз у којем поред педагошке праксе успева да се лако афирмише и на концертном подијуму. Рад у поменутој школи коју су двоје француских уметника основали са намером да утемеље музичко образовање у домену камерне музике као основни студијски програм утицаће и на професионалну оријентацију Васо Девеци која започиње интензивну делатност корепетитора, најпре са француским музичарима на домаћој и на иностраним сценама. Солистички дебитује у Сали Гаво где је у пратњи Оркестра Паделу и Алберта Волфа извела Шуманов Клавирски концерт. Паралелно са концертним активности за кратко време Девеци стиче поштовање и подршку важних личности музичког живота, као што су композитор Анри Соге, музички критичар Рене Дименил и пијанисте Жака Февријеа. О њеном брзом успону индикативно говори и један податак да се исте 1950. године у којој је дебитовала, појавила и на француској телевизији учествујући у програму посвећеном једном националном празнику. Током 50-их година прошлог века, које су обележене и њеном солистичком афирмацијом на сценама Европе, најпре у Француској, Енглеској, Холандији и Италији, Васо Девеци ће у три наврата наступити и у Београду, на Коларцу. На страници „Борбе” од 19. новембра 1956. године, Драгутин Чолић је у критици њеног концерта са Београдском филхармонијом и Живојином Здравковићем на којем је тумачила солистичку деоницу у Моцартовом Клавирском концерту у А-дуру похвалио њену „лаку и кристално честу технику”, то јест њен „темперамент и изразит осећај за меру и стил”. Неуобичајено за чланке из музичке критике, „Борба” је уз Чолићев осврт објавила и фотографију пијанисткиње. И мада је Девеци у Београд долазила као гошћа из француске престонице, у новинским најавама и критикама посвећеним њеним наступима са Београдском филхармонијом 1954, 1956. и 1958. године она је била помињана као грчка пијанисткиња. Успеси широм Европе током 50-их, биће међутим само увод у наредну деценију у којој ће њена каријера добити сасвим нови импулс и то у Совјетском савезу.

У емисији, међу другим тонским записима, репродукујемо и њено тумачење Сонате у Еф-дуру Јозефа Хајдна. На снимку овог дела, као важна одлика пијанисткињиног извођачког стила препознаје се сугестиван спој њене бриљантне технике и суптилности тушеа, односно производње у основи "меког" тона. Из ових разлога њене интерпретације не само класицистичке литературе зраче наглашеном лирском топлином и животном спонтаношћу израза.

Први одлазак у Совјетски Савез 1957. године и познанство са Ојстрахом и Ростроповичем отвориће јој врата тамошњим наступима углавном у улози корепетитора двојици уметника, али и солисте са оркестрима. Интензивирање ових сарадњи условиће и њене дуже боравке у Москви, те ће шесдесете и седамдесете године – неуобичајено за дато време и музичаре са Запада – Васо Девеци већим делом провести у престоници ове комунистичке земље. Из ње ће, међутим, одлазити на бројне турнеје широм Европе, али и до Сједињених Америчких Држава. У Совјетском Савезу током ове две деценије, у којој се дешава и зенит њене концертне каријере, осим са солистима, наступала је и уз водеће симфонијске оркестра, остваривши вишеструке сарадње са Јевгенијем Мравинским и Генадијем Рождественским. У исто време, раних 60-их година почеће и да снима, у сарадњи са неколико мањих француских издавача, попут Л шан ди Монд и Меркјурија, а током 70-их и за совјетску Мелодију. Занимљиво је да је и свој први албум начинила управо о Москви 1962. године. За постигнућа на овом пољу Девеци је 1963. и 1969. године понела престижну француску награду Гран При д Диск, а интересантно је додати и да је 1975. године за албум реализиван са Ростроповичем на којем су се нашле Бетовенове Варијације за виолончело и клавир и Соната опус 6 Рихарда Штрауса била номинована за Греми. Године 1978. за француски Фестивал класик објавила је албум насловљен „Бах – Реситал”, са којег у емисији репродукујемо њено тумачење Хроматске франтазије и фуге у де-молу овог композитора. За њеног Баха би се у извесном смислу могло рећи да је еклектичан – у споју чврстог ритма и сувог тона у виртуозним пасажима којима започиње ово ремек-дело, на једној, те романтичарског надахнућа којим Васо Девеци боји даљи фантазијски ток става, на другој страни. Стилски фокусиранија Фуга еманира чембалистички звук и агогику барокне епохе уз препознатљиви путени гест пијанисткиње.

И мада је своје професионалне и животне путеве распрострла широм света, Девеци је у континуитету одржавала односе и са родном Грчком, те је тако рецимо њен допринос у ангажовању великих уметника да наступе на Атинском фестивалу био од великог значаја током 60-их и 70-их година. Њена сарадња са Маријом Калас професионално ће се интензивирати од 1970, када две уметнице заједно наступају у Москви, али – поред осталих – и у Бостону, 1974. године. Изван сцене, две уметнице одржавале се блиско пријатељство, те ће након изненадне смрти Марије Калас 1977, Васо Девеци основати Међународну фондацију под њеним именом. Посвећеност очувању наслеђа велике певачице и вођење новоосноване фондације, готово у потпуности ће је одвојити од концертног подијума, па је крај седамдесетих означио и завршетак професионалне, извођачке каријере Васо Девеци. Преминула је 1987. у 62. години као пијанисткиња која је за живота стекла славу и признање у своје обе домовине, поневши Орден доброчинства Грчке владе, односно Орден Легије части Француске за доприносе културној размени између две земље. Пијанисткиња отворена ка широком спектру солистичке и камерне литературе, значајнији концертни, па и дискографски фокус постављала је на дела Баха, Хајдна, Моцарта, Бетовена, као и Фореа према којем је афинитет открила у Паризу захваљујући Маргарит Лонг.

Аутор емисије: Стефан Цветковић