Слободан Грубачић: Агонија књижевности (1)

Ови огледи расправљају о томе шта се, у времену које сматрамо нашим, догађа с основним појмовима у свету књижевности. Аутор испитује разлоге радикалног поремећаја и дубоке релативизације пет кључних упоришта на којима почива уметност прозе: АУТОР, НАРАТОР, ЈУНАК, ЧИТАЛАЦ, ТЕКСТ. Намера је ових огледа да осветле не само односе писца и његовог јунака, наратора и читаоца, него и неизвесну судбину текста као живе песничке речи оковане словима. На упечатљивим примерима Грубачић испитује кризу која је задесила понајпре европску књижевност, да би се потом, у низу концентричних кругова, проширила на свеколику уметност, културу и духовни живот у најширем смислу.

„Данашња књижевност умире у неодређености романа, у жанровској неизвесности поезије, у кризи и померености субверзивних облика сатире и ’романескних дневника’, тачније у потресености нарације. Апсолутно се претворило у релативно. Њен је данашњи развој, као што је то често био случај у историји, агоналан, полемички. У знаку је борбе, у изворном значењу Агоније (άγωνια), која се убрзава и постаје једна од највећих прекретница у култури услед епохалних прелома. Скоро да је целокупна литерарна сцена попримила особине глобалног друштва, које је и даље, или опет, у великој агонији и кризи”.

Али стање борбе, тврдио је Ниче у једној од својих парадоксалних формулација, јесте стање највишег реда. Само се из борбе рађају нове вредности. То је она Ахасверова болест коју филозоф Кјеркегор у „Болести на смрт” назива очајањем, јер за њега је она „мучна противречност”: борба са којом се „вечно умире, а да се ипак не умре – да се убије смрт”, истиче Слободан Грубачић.

Текст је читао Александар Божовић.
Уредница Оливера Нушић.