Музика вива – Дани нове камерне музике у Витену 2025

Прво дело изведено на концерту била је композиција „Scrunchy Touch Sweetly to Fall“ британског аутора Алекса Пакстона. Овај композитор, импровизатор и тромбониста познат је по „максималистичком“ стилу, у којем спаја савремену класичну музику са џез импровизацијама, естетиком видео игара, али и енергијом коју критичари пореде са цртаним филмовима. Тако и у овом остварењу, он користи најразличитије изворе звука: од ацтечких звиждаљки, играчака, преко драм машине, семплова, до гласова певача који наступају на сцени. Критичари су дело описали као „звучну крађу симфонијских размера“ и „екстраваганцу у техниколору“, док је сам Пакстон дело упоредио са преједањем слаткишима – које је интензивно, преслатко и обузимајуће.

Друга тачка на концерту било је остварење „Шаврион“ немачке композиторке Луције Килгер. У овој композицији ауторка истражује границе између акустичких инструмената и дигиталне манипулације звуком, стварајући необичне звучне пејзаже. Дело је написано за лимене дуваче, гудаче, клавир, удараљке и електронику, којом Килгерова трансформише природну боју тона инструмената.

У композицији „Поведи ме у Фанкитаун“ Клеменса К. Томаса, овај немачки уметник млађе генерације био је инспирисан једним од најмонструознијих видеа који се може пронаћи на интернету, а који носи назив диско хита „Фанкитаун“. У њему је приказано како чланови мексичког картела муче једну особу, а као музичка подлога ових језивих призора, одабран је весео хит из осамдесетих година. Иако је оригинални видео уклоњен са свих највећих платформи и даље кружи мрежама, у виду видео-снимка, али и наративног описа догађаја, те „реконструкција“ у којима веома млади дечаци опонашају дешавања на снимку. Провлачећи догађај кроз такав „филтер“ они чине екстремно насиље погодно за конзумацију шире публике, поштеђујући је директне конфронтације са бруталним сценама, али и претварајући насиље у забаву. Композиција „Поведи ме у Фанкитаун“ Клеменса К. Томаса представља ауторово лично суочавање са насиљем које је посредовано путем медија и његовим последицама. Дело је написано за велики ансамбл и електронику, као и видео рад у којем наратор објашњава о каквом се садржају ради и упозорава публику.

Своје мултимедијално дело „Без соли“ Џеси Марино базира на Виолинском дуу број 23 Беле Бартока, тачније на тонским висинама које она продужује и дисторзира до ивице препознавања. Док са једне стране, она стриктно прати хармонску прогресију која је постојала у Бартоковој композицији, звук две виолине се провлачи кроз филтере који наглашавају различите тонове акорда. Овом звуку се придружују и остали чланови ансамбла, удвајајући тонове или свирајући их за октаву више, чиме се ствара масиван зид звука.

Концерт је завршен делом „Terminally Online Aliens“ Николаса Бергеа. Наслов дела директно реферише на интернет сленг синтагму "terminally online" којом се описује особа која проводи превише времена на интернету до те мере да губи контакт са стварношћу. Он упућује на феномен дигиталне изолације, јер константан боравак на мрежама ствара осећај „ванземаљског“ отуђења од физичког света. Ово презасићење дигиталном културом, своју реперкусију има и на саму структуру и садржај музичког тока дела – Берге имитира глич ефекте, са брзом променом перцепције и фрагментарном природом дигиталних информација, подражавајући стуктуру „feed-а“ у којем се кратки, неповезани музички сегменти смењују великом брзином, дозвољавајући нам да брзо конзумирамо информације на интеренту. Кроз музички ток се провлаче цитати Бахове музике, али и „сток“ нумера – генерички створених мелодија које се користе у видео клиповима на интернету, показујући како у "terminally online" свету класична дела губе свој оригинални контекст и постају само фрагменти информација у бесконачном дигиталном низу.

Уредница емисије: Ивана Неимаревић