Жене у музици

Иако је данас њено име готово непознато, Хелене Либман стекла је славу захваљујући успешним јавним наступима. Композиције, писане у духу касног класицизма, биле су веома цењене, а о њеним концертима остао је забележен траг у музичким часописима тог времена. Критичари су истицали да је била „уметница која је много више од ’пуке’ појаве, жена озбиљно схваћена у музичком свету у којем су доминирали мушкарци... Дела ове ауторке ни на који начин не достижу крајње границе виртуозности, али јасно превазилазе захтеве кућног музицирања и нису намењена искључиво ’лепшем полу’. То није салонска музика, већ музика прикладна за концертну дворану, односно, за ширу јавност.“ Слушаћете њена три камерна дела обједињена на албуму који је немачка издавачка кућа CPO објавила 1. августа 2025. Интерпретирали су их: Гернот Зисмут, виолина, Моника Гутман, клавир и Рамон Јафе, виолончело.

Рођена 16. децембра 1795. године као Хелене Ризе, Хелене Либман је била друго дете једне од најугледнијих и најбогатијих јеврејских породица у Берлину, која је велику пажњу посвећивала образовању, нарочито музици и књижевности. Иако је одгајана у духу хришћанства, Хелене је испрва добила јеврејско име Леа. Године 1813. прешла је у протестантску веру и крштена је као Хелене. У случају породице Ризе, прелазак у хришћанство вероватно је био подстакнут намером да се прилагоде доминантној култури и стекну могућности за грађанску равноправност. Наиме, у касном осамнаестом веку, један од најперспективнијих путева ка успеху и друштвеном признању за јеврејске грађанске породице било је музичко и књижевно образовање. Тако је било и у породици Ризе: Хелене је постала музичарка, а њен брат Фридрих Вилхелм Ризе изабрао је пут књижевности оставши упамћен у историји музике као либретиста опера Фридриха Флотова, међу којима су Алесандро Страдела и Марта.

Као чудо од детета, Хелене Либман је дебитовала 1806, само три године након отварања нове концертне дворане у Краљевском националном позоришту у Берлину, где је наступала још неколико пута. Музички критичари посебно су хвалили њен таленат и виртуозност, а извори наводе да је своју Клавирску сонату објавила са свега петнаест година. Међу њеним учитељима музике у Берлину били су угледни музичари и композитори тог времена, попут Вилхелма Шнајдера, Франца Лауске и Јозефа Августина Гирлиха.

За разлику од својих вршњака из богатих грађанских породица, који су своја дела изводили у градским салонима (претежно соло песме и краће клавирске комаде), Хелене Либман имала је значајне наступе као концертна пијанисткиња и чак је објављивала своја дела камерне и клавирске музике за угледне издаваче, попут лајпцишког Карла Фридриха Петерса. До сада откривени опус ове ауторке обухвата око двадесет остварења: два циклуса соло песама, неколико соната за клавир, варијације, клавирска трија и клавирски квартет, а већину композиција посветила је својим професорима и члановима породице.

Године 1813, када је већ стекла репутацију цењене пијанисткиње и композиторке, Хелене Либман се удала за Јозефа Либмана. Историјски извори наводе да је млади брачни пар до 1818. године живео у Лондону, где је Хелене наставила да компонује, истовремено похађајући часове код Фердинанда Риса. Након Лондона, Либманови су се 1818. преселили у Хамбург, у време када су напетости између јеврејског и хришћанског становништва биле у порасту. Како би избегли непријатности везане за јеврејско порекло и презиме Либман, 1819. одлучили су да га промене у Либерт, а потом су се кретали у највишим уметничким круговима ханзеатског друштва. Године 1859. напустили су Хамбург и кренули ка Саксонији, Аустрији и Италији, а извори наводе да се ту завршавају сви њихови биографски трагови. Међутим, недавно је откривено да је Хелене Либман сахрањена у Дрездену 1896. године под својим девојачким презименом Ризе.

Уредница Ирина Максимовић Шашић