Пијанизми Балкана – Дарко Лукић

У генерацији хрватских пијаниста потеклих из класе знаменитог Светислава Станчића, утемељивача такозване "загребачке пијанистичке школе" – којој су припадали великани послератног југословенског пијанизма попут Ива Мачека, Стјепана Радића, Ранка Фиљака и Јурице Мурија – посебно се издваја име Дарка Лукића. Овај пијаниста још за живота стекао је углед широм некадашње заједничке државе, а након преране смрти 1974. године, у матичној Хрватској постављен је на пиједестал националног извођаштва као један од симбола снажног узлета који је загребачка пијанистичка школа постигла у деценијама након рата. Меморијал који је у част Дарка Лукића покренут у родном Осијеку и који се сматра једном од најважнијих, пијанистичких, бијеналних смотри у Хрватској, може само да посведочи о статусу и значењу које Лукићево име и данас зрачи у тамошњој музичкој култури. Историографија бележи да је пажњу домаће јавности Дарко Лукић привукао већ након завршених студија крајем 1940-их, те да се током 50-их и 60-их година афирмисао као један од најактивнијих клавирских интерпретатора на југословенским, али и као чест гост на бројним иностраним сценама. У једној критици Николе Херцигоње из 1954. године, остало је забележено неколико утисака о наступу који је овај пијаниста одржао у Београду. Херцигоња је тада приметио да Дарко Лукић „сугестивно делује својом озбиљношћу и мирноћом која не спутава, него солидно уоквирује јаки уметнички темперамент и техничко мајсторство”. Чини се да је управо у том складу између живог нерва и непогрешивог осећаја за тонску равнотежу израза лежала формула поузданости његових оживљавања партитуре. Данас сведочанства о његовом свирању делују попут расутих коцкица каквог непотпуног мозаика, с обзиром на то да се тек мањи део његове дискографске заоставштине налази доступан широј јавности, односно да се већина Лукићевих тонских записа и данас чува на магнетофонским тракама и чека време када ће бити поново откривена. У првом реду посвећен канонском репертоару, и то делима класицизма и романтизма, Дарко Лукић се често окретао и делима домаћих аутора која је премијерно изводио или био један од првих који су снимили поједина дела националне музичке историје. Међу њима налази се и Сонатина Предрага Милошевића, усамљено дело неокласичног стилског проседеа у српској музици међуратног периода. У емисији репродукујемо снимак реализован у моно техници 1957. године.

Рођен 1922. године у Осијеку као Даривој, Дарко Лукић је клавир почео да учи са седам година код Елзе Ханкин у овом граду, и већ у деветој, 1931, дебитује као солиста са Осијечком филхармонијом у Моцартовом Концерту за клавир и оркестар у де-молу. Са четрнаест година отићи ће у Загреб где музичко образовање наставља у тадашњој средњој школи Музичке академије у класи Евгенија Ваулина, а одмах након завршетка рата, 1945. уписује и студије код Светислава Станчића где дипломира 1949. године. У току студија забележиће први већи успех освајањем Прве награде на престижном Савезном такмичењу младих уметника у Београду, манифестацији која ће све до почетка деведесетих година прошлог века важити за најзначајнију смотру студената музике из читаве Југославије. Ово признање скренуће пажњу домаћих музичких кругова на Лукића и отворити му врата концертима на великим сценама градова бивше земље. Поменућемо само редовне концерте које ће и касније у време пуне афирмације редовно приређивати у Загребу, Београду, Сарајеву и Скопљу, те између осталих фестивала на Дубровачким љетним играма и Сплитском лету. Паралелно са отпочињањем концертне каријере, али и педагошким радом на Музичкој академији у Загребу од 1951, Дарко Лукић је наставио са усавршавањем, те током 1955/1956. добија државну стипендију и борави у Паризу где ради са легендарном Маргарит Лонг и Жаком Февријеом. Шездесете године биће време његовог уметничког зенита и Лукић успева да се афирмише и у иностранству, гостујући у концертним дворанама у Паризу, Лондону, Будимпешти, Варшави, Салцбургу и Магдебургу, те на турнејама у тадашњој Чехословачкој, Норвешкој, Бугарској, Румунији, у Совјетском савезу, али и на удаљенијим меридијанима попут Канаде, Кине и земљама Јужне Америке. У ово време остварује и запажени дуо са Јурицом Мураијем, колегом из Станчићеве класе.

У емисији препродукујемо и Лукићеву енергичну интерпретацију Сонате за клавир Милка Келемена. Ово дело прокофјевског призвука у првом ставу, пијаниста износи бриљантном техником доносећи изузетно допадљиву и живу карактеризацију материјала, да би у другом ставу сонате који наликује Вешалима из Равеловог Гаспара ноћи показао способност апстрактнијег музичког мишљења и истраживање акустичких аспеката клавирског звука. Трећи став Сонате потом се враћа почетном расположењу у маниру неокласичне токатности, односно перкусивним поступцима на клавијатури.

Репертоар Лукићевих реситала укључивао је дела у распону од класицизма до раног 20. века, а посебно се истицао у интерпретацијама романтичара, у првом реду Шопена, Листа и Брамса, али и солистичке музике Клода Дебисија. Његов репертоар, међутим допуњује и већи попис концертантних дела која је изводио афирмишући се на сцени као истакнути солиста са оркестрима. Поменућемо тако Листов Први концерт, Бетовенов Други и Пети, затим Други концерт Сергеја Рахмањинова, Концерт у Ге-дуру Мориса Равела, Бартоков Трећи концерт чију је хрватску премијеру извео 1954, потом Први концерт Прокофјева, Други Стјепана Шулека, те коначно Концертни комад Карла Марије фон Вебера. Њих је изводио уз домаће оркестре попут Загребачке, Београдске, и Сарајевске филхармоније, Симфонијског оркестра Радио-телевизије Загреб, Дубровачког симфонијског оркестра, али и низа иностраних оркестара под палицом истакнутих диригената. У фонотеци Хрватског радија сачувано је око 150 снимка интерпретација Дарка Лукића, међутим само је њихов мањи број публикован, те дискографија пијанисте броји тек два Ел-Пи албума, од којих је један објављен тек постхумно 1977. године. Лукић је међутим осим као пијаниста, био и свестрано посвећен музички прегалац као писац и медијски промотер музике. У том контексту треба истаћи и његов редакторски рад у оквиру ког је сарађивао са загребачком „Музичком накладом” за коју је приређивао махом инструктивна дела музичке литературе. Такође, Дарко Лукић је сарађивао и са Радио-телевизијом Загреб у дугом периоду од 1960. године до преране смрти 1974, и то као аутор емисија посвећених композиторима и интерпретаторима, међу којима и о свом професору Светиславу Станчићу о којем је писао и у часопису Звук. Његово име је 1974. године понела Трибина младих глазбених умјетника у Загребу, а од 1976. и меморијал у Осијеку – бијенални сусрет младих пијаниста из целе Хрватске.

Заштитини знак Лукићевог пијанизма који је међу људитељима музике колико и професионалцима, представљао прву асоцијацију на овог уметника, био је Концерт за клавир и оркестар у а-молу Едварда Грига. Лукићева неодољива енергичност пласирања материјала и романтичарски занос у лирским темама, те у свему томе раскошан, колористички богат клавирски звук као једна од препознатљивих карактеристика његовог пијанизма, створили су интерпретацију која и данас зрачи једнаком свежином као и давне 1964. године, када је реализована на Југотоновом Ел-Пи издању.

Аутор емисије: Стефан Цветковић