Музички свет Е. Т. А. Хофмана

Кроз жанр клавирске сонате, отворићемо питања естетског и генерацијског контекста у којем је Хофман деловао као композитор. Један од кључних проблема у рецепцији Хофмановог стваралаштва јесте очекивање да његова музика мора бити непосредни пандан његовом књижевном опусу: мрачна, фантастична, радикално субјективна, па самим тим и нужно „бетовеновска”, или чак антиципација Шумана. Такво очекивање често води разочарању, али пре свега неразумевању историјског оквира у којем је Хофман као композитор заиста формиран. Из тог разлога ову емисију започињемо музиком Антона Еберла, композитора који представља алтернативну линију развоја бечког стила, паралелну са Бетовеном, али не и зависну од њега. Еберл је рођен 1765. године у Бечу, готово деценију пре Хофмана, и припада генерацији која се непосредно надовезује на Моцарта. За разумевање Хофмана као композитора, Еберл је драгоцен управо зато што показује шта значи остати у моцартовској традицији у тренутку када Бетовен већ радикално мења музички језик.

Прве клавирске сонате у опусу Е. Т. А. Хофмана настају почетком 19. века, у периоду између 1804. и 1808. године, у време његовог боравка у Варшави, а потом у Берлину и Бамбергу. Непосредни повод за компоновање био је позив швајцарског издавача Ханса Георга Негелија за објављивање нових, амбициозних клавирских радова „у великом стилу”, са одступањима од уобичајене сонатне форме и са наглашеним контрапунктским радом. Хофман је на тај позив одговорио низом клавирских соната које је доставио Негелију, али упркос томе ниједна није штампана за његовог живота. Рукописи Хофманових соната сачувани су у збирци Краљевске националне библиотеке у Берлину и публиковани почетком 20. века.

Аутор Срђан Атанасовски
Уредница Сања Куњадић