Антологија српске музике

Рођен је као Јосип Штолцер 11. маја 1896. године у Чаковцу, у Међимурју, које је тада још било под влашћу Аустроугарске. Богати фолклор овог краја био је основа за његове прве часове музике и пратио га је током целог живота. Започео је студије музике у Будимпешти код Золтана Кодаја и Беле Бартока, али су оне прекинуте избијањем Првог светског рата, те их је довршио тек касније у Прагу. Године 1924. прелази у Београд, престоницу новоосноване Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, да предаје у музичкој школи, а касније и на Музичкој академији, где ће остати све до преране смрти 1955. године. Као човек предан југословенској идеји, братству народа Балкана, али и целог света, Јосип Штолцер је променио име у Славенски под којим ће данас и остати познат у историји музике.

Музиколошкиња Ева Седак овако описује стваларачку генезу Јосипа Славенског: „важно је знати да је… већ у доби од 27 година писао је политоналну полифонију – Први гудачки квартет је добио 1. награду на Данима сувремене глазбе у Донауешингену, да се већ двије године раније у бијегу од традиционалне хармоније ослањао на аликвотни низ (Југословенска свита за клавир), а да је 1924. тако добивена аликвотна сузвучја преслојавао до звучних накупина сличних кластеру (Словенска соната за виолину и клавир), да је потом политоналне акордске формације уклапао у полиритимичо ткиво (Балканофонија, 1928), да се служио квартним хармонијама (Концерт за виолину и оркестар, 1927) и да је удаљавајући се дефинитивно од тоналитета дура и мола посезао за најразличитијим љествичним низовима, од цјелотонског и пентатонског до староцрквених модуса и оријенталних љествица”. Овај кратки одломак из текста хрватске музиколошкиње која се у већем делу свог опуса бавила Јосипом Славенским, објављен је 1975. године на Трећем програму Радио Београда, у склопу обележавања годишњице смрти овог аутора.

У неку руку, сви ови поменути елементи говоре о потреби ширења звучног окружења, у генерацији аутора којој је припадао у Славенски, у оквиру једне културе која настаје, мења се и досеже тековине западне музике великом, готово незајажљивом брзином. Ипак, они указују и радозналост и смелост самог аутора који, иако користи све ове нове тековине, остаје и дубоко укорењен у тло из којег је потекао – било да је то Међимурје са својом модалношћу или сам Балкан са својом другачијом, несвакидашњом ритмиком и мелодијским, често секундиним сучељавањима. Он кроз фолклор долази до авангардног и обрнуто, стварајући виталну и до данас савремену музичку естетику.

Уредница Ксенија Стевановић