Гаетано Доницети: Далинда

Ипак, није реч о потпуно новој и неоткривеној партитури. Наиме, Далинда је настала као Доницетијев покушај да своју оперу Лукреција Борџија изузме од ценозорских скрупула. Наиме, по премијери у Скали 1833. године, композитор је желео да своје ново дело представи у пролеће наредне године и публици у Напуљу, у театру Сан Карло чији је био управник. Међутим, цензори бурбонске власти у тадашњем Краљевству двеју Сицилија су забранили дело с образложењем да је морално неподобно, као и да је политички и друштвено осетљиво. Доницети и његов либретиста Феличе Романи су покушавали на различите начине да „камуфлирају” Лукрецију, али су их цензори сваки пут одбијали, не пристајући на игру. У лето 1838. године, ситуација и лоши односи са Наполитанском регулаторном комисијом за позориште и забаву, како се називало то цензорско тело, су стигли до тачке усијања. Полиект, Доницетијева нова опера за позориште Сан Карло је такође забрањена, а цензори су композитору тражили да направи велике промене у Пији де Толомеи која је требало да замени цензурисано дело. Такође, захтевали су и да Доницети одмах представи и једну сасвим нову мелодраму, све док не буду сигурни да је Пија де Толомеи вредна пажње.

Доницети је био очајан. Одлучио је да напусти Напуљ и пресели се у Париз, где су га чекале велике поруџбине. Али пре одласка, после четири тешке године и на приватном и на професионалном плану, композитор је одлучио да још једном покуша да нешто уради са Лукрецијом Борџијом. За разлику од претходних покушаја, овај пут је започео велике и озбиљне прераде партитуре и садржаја. Радњу је сместио на Блиски исток у време Трећег крсташког рата, а опери је дао име Далинда. Ипак, и овај напор је доживео неуспех. Пошто је напустио Напуљ, цензори су још једном одбили дело и оно никада није изведено у позоришту Сан Карло. Али прича о овом делу се ту не завршава. По свему судећи, партитура је у неком наредном периоду, продата у деловима. Тек у модерно доба су сви сегменти Далинде поново пронађени и ’рекомпоновани’ у критичко издање, које је послужило за извођење у Немачкој.

Велики део музике Далинде јесте преузет из Лукреције Борџије, али је Доницети направио велике измене и додао бројни, ново написани материјал, посебно у првом и трећем чину, који је у потпуности оригиналан. Сама Далинда је постала ћерка вође Исмаилита, ухваћена у рат између Хришћана и Муслимана. Нови историјски и друштвени контекст, дају њеном лику потпуно другачији идентитет, чиме и цела опера Далинда задобија карактеристике самосвојног дела.

У главним улогама наступају сопран Лидија Фридман као Далинда, тенор Хозе Симериља Ромеро као Илдемаро, баритон Франко Васало као Акмет, мецосопран Симон Мекинтош као Уго Д’Асти и тенор Марк Омвли као Елмелик. Крсташе Гварнијера, Убалда, Ридолфа, Гуљелма и Корбогу тумаче Лукас ван Лироп, Ђузепе де Лука, Фредерик Бергман, Антонио Мадрило и Јаспер Левер. Хором и Филхармонијским оркестром Холандског радија диригује Андреа Сангвинети.

Уредница Ксенија Стевановић