Жене у музици – Софи-Кармен Екхарт-Грамате

Двострука виртуозност обликовала је њен музички језик: дела за соло инструменте носе снажан печат извођачке логике и компонована су из перспективе интерпретатора, створена „изнутра”, из непосредног, тактилног искуства свирања. Иако је оставила богат опус – до данас је откривено 175 дела: композиције за виолину, клавир, концертантна и оркестарска остварења, као и вокална и камерна музика – те остварила завидну међународну концертну каријеру, Софи-Кармен Екхарт-Грамате је дуго била маргинализована у доминантним наративима европског и северноамеричког музичког модернизма. Њена дела ретко су улазила у концертне програме, упркос својој вредности. У ширем контексту модернизма, како указују музиколози, њено стваралаштво се не уклапа у строге историјске категорије, већ представља модел ’индивидуалног модернизма’, док њен ауторски глас спаја руску експресивност, немачку контрапунктску дисциплину и француски модернизам, стварајући јединствену уметничку синтезу.

Рођена 6. јануара 1899. године у Москви као Соња Фридман-Кочевска, Софи-Кармен Екхарт-Грамате је одрасла у Санкт Петербургу, где је њена мајка радила као гувернанта у дому славног Лава Толстоја. Стасавајући у културно богатој средини у којој је музичка надареност могла да се развија, клавир је почела да учи као петогодишњакиња, а потом је већ у периоду од 1908. до 1913. студирала виолину, клавир и композицију на париском Конзерваторијуму. Неки од њених професора су били истакнути педагози и музичари тог доба, а међу њима су били и Алфред Брино, Камиј Шевијар и Венсан д’Енди. Дебитантске наступе, као виолинисткиња и као пијанисткиња, имала је 1910. у Паризу, након којих је уследило и прво објављено дело – виртуозна Концертна етида за клавир. Године 1914. преселила се у Берлин где је наставила усавршавање виолине код Бронислава Хубермана и до 1919. одржала низ концерата по Западној Европи, изводећи и своја дела, а публика и стручна јавност су топло прихватале њене надахнуте интерпретације.

У Берлину се 1920. године удала за немачког експресионистичког сликара Валтера Граматеа, којем је посветила неколико Каприса за виолину. Истовремено, постала је инспирација за његове бројне сликарске радове и дрворезе. Од 1924. до 1926. живела је у Шпанији, где се усавршавала код Пабла Казалса и компоновала Први клавирски концерт. Њен успех прекинуло је супругово нарушено здравље, а потом и смрт 1929. године. У намери да преброди кризу са којом се суочила, одлучила је да отпутује у Америку, где је побрала велике успехе извођењем својих дела – Клавирским и Виолинским концертима – са Леополдом Стоковским у Филаделфији, као и са члановима Чикашког симфонијског оркестра предвођеним Фредериком Штоком. Повратак у Берлин 1930. означио је преломни тренутак у њеној каријери: одлучила је да се као извођач повуче са међународне сцене и потпуно посвети компоновању.

Године 1934. Екхарт-Грамате је ступила у брак са аустријским историчаром уметности Фердинандом Екхартом, а упоредо је похађала специјализацију из композиције на Музичкој академији у Берлину. Са супругом је 1953. године емигрирала у Канаду, у Винипег, где је била активна као композиторка и педагошкиња. Промовисана је у доктора уметности 1970. године на Универзитету Брендон у Манитоби, а 1974. постала је прва канадска композиторка којој је додељено Почасно признање Канадске конференције за уметности. Трагично је настрадала у саобраћајној несрећи у Штутгарту, 2. децембра 1974. године.

Пројекат који је замислила у циљу подстицања младих интерпретатора да изводе савремену музику реализован је тек постхумно, 1976. године, од када се на Универзитету у Брендону сваке године одржава Национално музичко такмичење Екхарт-Грамате, у знак сећања на ову изузетну композиторку, пијанисткињу и виолинисткињу.

Последњих година, стваралаштво Софи-Кармен Екхарт-Грамате приказује се у новом светлу захваљујући свежим дискографским издањима и музиколошким студијама посвећеним женама у музици. У том контексту је и енглеска виолинисткиња Катрина Ли одлучила да на свој дебитантски албум Хронике, који је објавила издавачка кућа Делфиан 28. марта 2025. године, уврсти и Десет каприса за соло виолину, које је и сама Екхарт-Грамате често свирала на концертима, а које ћете чути у емисији.

Уредница Ирина Максимовић Шашић