Давиде Спанио: Nihil, ex nihilo. Филозофски пут (1)

Увек се, наравно, бавимо оним што јесте, јер се не можемо бавити оним што није. Осим ако се не бавимо оним што није, што значи да то није на неки начин ипак јесте. Довољне су само две реченице обојене филозофијом да нас ставе пред дилему за коју, углавном, ни не знамо да одређује нашу стварност и наш однос према животу (према ономе што јесте) све док се у сусрету са смрћу, с нашом коначношћу, не суочимо свом силином с тим кључним филозофским питањем: шта је то што јесте?

Давиде Спанио у изразито густом тексту, позивајући се на Парменида, Платона, Хегела и Ђованија Ђентилеа, нуди рефлексију о односу бића и небића, онога што јесте и онога што није. У свој својој апстракцији овај нас Спаниов текст сучава са свакодневном нашом муком да разумемо друге људе с којима делимо заједнички простор: ако једна особа тврди да нешто јесте, док му друга особа то оспорава тврдећи да није, реч је о ситуацији у којој се налазимо свакодневно и непрестано, од најбаналнијих ситуација на улици („прешао си улицу на црвено”, „нисам”), до сукоба светских размера („то је моја територија”, „није”, „јесте”, „није”...). Дакле, шта кажемо када тврдимо да нешто није? Шта кажемо када кажемо „ништа” („није ми ништа”)? Да ли се, уосталом, „ништа” може изрећи, или, како каже један Платонов лик, за „ништа” не постоји ни реч нити се може мислити (јер се нема шта мислити, нити се име може дати нечему што није)?

Најапстрактнија од свих филозофских расправа, расправа о бићу и небићу, показује се, заправо, као најконкретнија од свих расправа јер дотиче темељ наше егзистенције, оно, дакле, што јесте и на чему (само наизглед) чврсто стојимо (све док нам се чврсто тле не измакне испод ногу). Управо о томе италијански филозоф пише, позивајући нас да се у ту немогућу расправу и сами укључимо.

С талијанског превела Сенка Јевтић
Чита Алксандар Божовић
Уредник Иван Миленковић