Пијанизми Балкана – Нада Вујичић

Иконички мотив из балета Петрушка Игора Стравинског којим већ пуних шездесет година, сваке вечери започиње емитовање Трећег програма Радио Београда, деценијама је скривао своје звучно порекло. Покушаји да се идентификује извор овог кратког тонског исечка, односно пронађе интегрални снимак из којег је мотив преузет, у недостатку сачуване евиденције или сведочанстава, водили су бројним поређењима са легендарним тумачењима светских пијаниста који су дело Стравинског дискографски документовали до средине 60-их година прошлог века, када је мотив био преузет као обележје Трећег програма. Снимци Рубинштајна, Арауа, Вајсенберга, Брендела и осталих великана ране стерео ере, одбацивани су јер није било могуће утврдити било какву сличност са постојећим сигналом... Сплетом случаја, управо у години јубилеја Трећег програма, у скрајнутом делу Фонотеке Радио Београда, пронађена је једна прашњава магнетофонска трака. Радило се о предмету који је прилично дуго стајао затурен мимо било чијег домашаја. Уз сигнатуру, на пожутелој налепници картонске футроле, писаћом машином стајала је исписана назнака: „Музика из балетске свите Петрушка Игора Стравнског, извођач Нада Вујичић, клавир; снимак реализован 2. марта 1964. године у Студију 10 Радио Београда”. Превлачење траке преко разбоја редакцијског магнетофона, већ са првим тоновима открио је тонско ткање ове заборављене пијанисткиње, а мотив другог става био је управо сигнал Трећег програма. Мистерија је тако, након више деценија, била разоткривена.

У недељи у којој обележавамо шездесет година од покретања Трећег програма, вечерашње издање емисије Пијанизми Балкана симболично посвећујемо управо Нади Вујичић, освртом на њену тонску заоставштину из фонотечког фонда Радио Београда.

На почетку, репродуковаћемо наведени интегрални снимак Три става из Петрушке Игора Стравинског. Овај тонски запис Наду Вујичић открива као пијанисткињу изненађујуће високог виртуозитета, ритмички егзактну, чисте тонске слике и са широким дијапазоном звучних нијанси. Њен Стравински је узоран у сваком смислу – од стила до карактерног набоја, отелотворавајући у звуку чувене речи композитора да његову модернистичку музику не треба интерпретирати (у смислу уграђивања субјективног, емоционалног слоја), већ да је треба једино – изводити. Промишљена у брзим сменама музичких ситуација којима је изграђено ово дело, Нада Вујичић на бриљантан начин експонира сву интригантност замршене мисли Стравинског. Новинска хроника бележи да је Нада Вујичић Три става из Петрушке шездесетих са значајним успехом и концертно изводила, док их Драгољуб Катунац наводи као „златне тренутке београдског концертног живота”. Извођење Стравинског је за контекст домаћег пијанизма тог времена, у сваком случају треба истаћи, било завидно репертоарско искорачење. Оовај антологијски снимак Наде Вујичић начињен 1964. у аналогној стерео технологији, слушаћете у дигитализованом формату. Ставови су Руска игра, Код Петрушке и Покладе.

Скромне биографске податке о Нади Вујичић нуде тек некадашња Просветина, односно рецентна Српска енциклопедија, па реконструкција професионалних активности ове изузетне пијанисткиње тек чека неко будуће време. Рођена 1929. године, студије клавира завршила је 1955. на Музичкој академији у Београду у класи Олге Михајловић. Још током студија, од 1953. године, на овој институцији била је ангажована као клавирски корепетитор за часове различитих инструмената. Потом одлази у Париз где се током 1959. и 1960. године усавршава код чувених француских педагога и пијаниста Маргарит Лонг и Жака Февријеа. По повратку у Београд, од 1959. постаје солисткиња Београдске филхармоније и клавирски сарадник у оркестру. Иако по службеним ангажманима примарно оријентисана на камерно музицирање, солистичку концертну каријеру развијала је широм Југославије. Гостовала је у Египту, Француској, Мађарској и Италији, те је ,како Драгољуб Катунац наводи, била међу првим београдским извођачима који су 1964. године посетили Совјетски Савез. Бујан темперамент и природан музички сензибилитет испољавала је у делима стандардног репертоара међу којима су концерти Моцарта и Чајковског, али и у Рапсодији у плавом Џорџа Гершвина, Концерту за клавир Арама Хачатурјана, односно Концерту за клавир у ге-молу Камија Сен-Санса. У домену камерне музике остале се забележене похвале критике на њена суделовања у извођењима Клавирског трија у де-молу Феликса Менделсона, Моцартовом Трију за клавир, кларинет и виолу, као и солистичким делима српских композитора попут свите Перон Војислава Вучковића, Рапсодије за клавир и оркестар Стевана Христића, Концерта за клавир и оркестар Милана Ристића, Сновиђења Енрика Јосифа, те Медитација Петра Озгијана. Ови репертоарски пописи, као и сачувани звучни материјали несумњиво сведоче да је Нада Вујичић била једна од наших најнадаренијих пијанисткиња друге половине 20. века, која је можда могла имати значајнију улогу као концертни солиста или као неко ко је био у стању да водити класу клавира на некој од домаћих високошколских институција. Као чест сарадник Радио Београда, за потребе ове куће реализовала је велики број тонских записа који се као некомерцијални, трајни материјали чувају за потребе емитовања. Технолошка еволуција која је радијске садржаје у домену музике, међутим, временом оријентисала ка савременим дигиталним форматима и лако доступним снимцима светских извођача, великим делом потиснула је са програма заоставштину домаћих интерпретатора, па је у великој мери заборав заогрнуо и наслеђе Наде Вујичић.

Међу њеним магнетофонским тракама у Фонотеци Радио Београда налази се и снимак познатог Концерта за клавир и оркестар у де-молу, Кехлова ознака 466 Волфганга Амадеуса Моцарта, који је пијанисткиња у пратњи Београдске филхармоније и Младена Јагушта реализовала 1968. године. Трагику овог Моцартовог дела, испреплетеног са ведром и на моменте сентименталном лириком, Вујичићева изводи класичном равнотежом звука коју распиње до моћне експресије, посебно у кулминационим сегментима форме и свакако у каденци првог става, у којој набој музичког тока доводи до пуног интензитета. На другој страни, лирске мотиве другог става Концерта пијанисткиња бруси са изразитом пажњом и деликатношћу, успевајући да и са минимумом материјала обликује разуђен музички пејзаж. Финале, коначно, искри од бриљантних пасажа који под прстима Наде Вујичић излазе са лакоћом у којој се могуће препознају одсјаји jeu perlé технике са чијом је стилистиком могла да се сусретне на студијама проведеним у Паризу.

Аутор емисије: Стефан Цветковић