Георг Фридрих Хендл: Ариоданте

Ханделова опера Ариоданте написана је за тада новосаграђено Краљевско позориште у Ковент Гардену. Дело је испуњено љубомором и интригом, борбом и издајом. У време настанка ове опере, композитор се такмичио са јаком конкуренцијом, борећи се за опстанак у Лондону, притиснут креативним изазовима и финансијским недаћама. Тада му је предложак заснован на Ариостовом епу Бесни Орландо дао нови елан и мотивацију да напише живописну и богату партитуру, укључујући и интимни ламент Scherza infida, која је још увек један од најлепших примера Хендлове вокалне инвенције. Опера је премијерно изведена на отварању прве сезоне лондонског Ковент Гардена, у јануару 1735. године. Главне улоге су певали славни певачи тог доба – кастрат Ђовани Карестини у насловној улози, Ана Марија Страда дел По као Ђиневра и контраалт Марија Негри у мушкој улози војводе Полинеса. Ариоданте је изведен једанаест пута, а обновљен је у верзији без балетских нумера и наредне године. Потом дело нестаје са репертоара, све до 1928. године када је изведена у Штутгарту.

Ипак, на самој премијери, треба напоменути, дело није наишло на очекивано одобравање. Тако је 14. јануара, краљица Каролина писала својој ћерки, принцези Ани Оранској: „Хендл није наишао на очекивано одобравање. Кажу да је опера тако патетична и мрачна да су сви који су се вратили из позоришта, били растужени њоме”. Интересантно је да су донекле негативне критике биле присутне и након обнове ове опере у XX веку – шездесетих година прошлог века, у музичким часописима се могло прочитати да „иако се не може сврстати у исти ранг као Алчина, Ариоданте доноси изузетну и дубоко емотивну музику, пре свега за јунака и јунакињу драме, као и за краља Шкотске, сонорног баса”, као и да је дело неуједначено, али са добрим и необично једноставним заплетом. Последњих деценија ставови критичара се мењају и оцене углавном иду у правцу тога да се Ариоданте посматра као једна од успелијих Хендлових опера серија, односно као његово ремек-дело.

Уредница Ксенија Стевановић