Музика за Фигара, севиљског берберина

Слушаћете верзију Севиљског берберина италијанског композитора Франческа Морлакија, рођеног 1784. године. Након кратког боравка у Италији, Морлаки је од 1810. године деловао као капелмајстор италијанске опере на дрезденском двору саксонског краља Фридриха Августа Првог, где је и компоновао своје централне опусе. Његова верзија Севиљског берберина изведена је први пут у Дрездену 27. априла 1816. године, свега неколико месеци након римске премијере Росинијеве опере на исту тему. Морлаки је, међутим, остао веран ранијем либрету Ђузепа Петрозелинија, који је већ послужио Ђованију Паизијелу 1782. године. У неизмењеном облику преузео је текст, а понегде и Паизијелове речитативе и тонални план, али га је обогатио развијенијим оркестарским слогом и израженијим контрастима, који одражавају дух немачких музичких средина после Наполеонових ратова. Посебно се истиче његов третман Розине, којој је дао више изражајности и лирског карактера.

Емитоваћемо и крај другог чина опере Севиљски берберин Ђоакина Росинија, дела које је обележило врхунац италијанске комичне опере друге деценије деветнаестог века. Росини је оперу компоновао током зиме 1815. и почетком 1816. за позориште Театро Арђентино у Риму, где је премијерно изведена 20. фебруара исте године, док је либрето написао Ћезаре Стербини према Бомаршеовом комаду. Иако је прва изведба доживела неуспех, делом због симпатија римских гледалаца према Паизијеловој ранијој верзији, а делом због хаотичне организације и пехова током извођења, опера је већ неколико дана касније доживела тријумф. Росини је својом верзијом унео нови дух: учврстио је форме ансамбала, убрзао дијалог, ослободио речитатив и оркестру дао пуну драматуршку улогу. Тиме је поставио темеље новог комичног израза који повезује италијанску традицију са модерним музичким позориштем.

Аутор Срђан Атанасовски
Уредница Сања Куњадић