Ласло Краснахоркај: Последњи вук (1)

У овом кратком роману из 2009. године, сачињеном од само једне реченице, наратор, разочарани и дезоријентисани немачки филозоф, води нас најпре у берлински бар у којем је редовни гост и где мрзовољном шанкеру мађарске националности приповеда о неочекиваној понуди коју је добио. Наиме, понуђен му је бесплатан боравак у Шпанији, у покрајини Екстремадура, на неодређено време, а његов једини задатак био би да на неки начин овековечи своје искуство с тог путовања за будуће генерације. Иако сумња у своју способност да било шта напише, он ипак одлучује да отпутује у Шпанију, страхујући да ће његови домаћини на крају открити да је пуки преварант. У једном тренутку, он се присећа да је својевремено прочитао неки рад у којем се помиње смрт последњег вука у Екстремадури, и са помоћницима које су му љубазни домаћини ставили на располагање баца се у потрагу за људима који би могли да баце мало више светлости на ту причу. Но, док описује јурњаву по Екстремадури у потрази за истином која стоји иза приче о последњем вуку, стиче се утисак да приповедач тражи нешто сасвим друго. Иронијским и самоиронијским приступом он доводи у питање сопствени живот и живот људи у својој околини, као и њихове мање или више бесмислене поступке.

Роман Последњи вук први пут је прочитан на нашим таласима крајем јануара и почетком фебруара 2013, из рукописа превода који је за Мултимедијални институт из Загреба урадила Викторија Шантић.

Текст чита Александар Божовић
Уредници циклуса: Иван Миленковић и Предраг Шарчевић