Музеј звука – Дела Јоханеса Мартинија

Франко-фламански аутор Јоханес Мартини највероватније је рођен у Лезу, у данашњој Белгији после 1430. године, али је највећи део живота провео у Ферари. Мало се зна о његовом животу пре доласка на двор Ерколеа I д’Естеа, где је провео више од тридесет година, обављајући најразличитије дужности – био је композитор и певач, тутор Ерколеове деце, приређивач и издавач музичких издања и на крају и сам покровитељ и мецена других композитора.

Тачно место и време рођења овог аутора су и даље непотврђени, а претпоставља се да је први траг о његовој музичкој активности сачуван у Констанцу и то у облику писма Војводе Ерколеа I д’Естеа из 1471. године, који је се обратио локалном бискупу, исказујући жељу да на свом двору ангажује „Мартинуса из Немачке”, очигледно тада активног на бискупском двору. Две године касније, у документима из Фераре се наводи да је „Ђовани д Алемања” постао члан војводине капеле, и изузев кратког једногодишњег боравка у Милану и Мантови, Мартини је до краја живота, 1497. године, остао везан за породицу Д’Есте.

Јоханес Мартини је био композитор и световне и духовне музике. Доминација миса у његовом опусу, у односу на број сачуваних мотета, била је карактеристична за генерацију Дифаја и Окегема, пре него Жоскена де Преа, у поређењу са чијим делима остварења Мартинија делују конзервативније. Мартини се и даље фокусира више на структурна решења и технички аспект дела, а мање на експресивност текста. Световне композиције Јоханеса Мартинија углавном су трогласне обраде француских и италијанских текстова, у којима на вешт начин користи различите имитационе технике.

У вечерашњој емисији слушаћете композиције које су углавном сачуване у Рукопису из Казанатеове библиотеке, збирци у чијем настанку је значајну улогу имао сам Мартини. Збирка је представљала свадбени поклон за вечање Изабеле д’Есте и Франческа II Гонзаге и садржи 123 композиције, од којих 23 припадају самом Мартинију. Иако није са сигурношћу утврђено, претпоставља се да је овај композитор био и писац, а начин записа дела, само са насловом и инципитом, указује да су она била намењена за инструментално извођење. Поред ове, Мартини је у Ферари био задужен и за обједињавање три збирке духовних дела извођених на двору, које је довршио око 1480. године. Његова тачна улога није до данас утврђена, али се претпоставља да је био приређивач, који је одабрао сопствене и радове савременика, правећи компендијум миса, мотета, магнификата, пасија, химни, псалма и других тада популарних форми.

Уредница емисије: Ивана Неимаревић